Textual description of firstImageUrl

Иво Андрић | НЕ РУШИ СВЕ МОСТОВЕ

Не руши све мостове, можда ћеш се вратити.
Ниси птица ни лептир обалом што лети
Кад нема мостова узалуд је чезнути,
Узалуд је схватити, узалуд је хтети.

Не руши све мостове, можда ћеш се вратити.
Остави бар један мост између срца и мене.
У самоћи је лакше несхваћено схватити
Могле би те назад нагнати успомене...
Textual description of firstImageUrl

Мира Д Живковић |1

Ако нам се деси љубав
Онако чиста, сиротињска
Не храни је сновима о вјечности
Већ је једна умрла од тога

Не учи је ни с Богом да се ороди
Издали смо и њега
Ако од ње оболимо
Мене криви
Пелцована преживећу.

(2017)
Textual description of firstImageUrl

Мира Д Живковић | 2

Волио је једну М.
Напишите ми на гробу
То ми је била дијагноза, карма, робија
Али ако има Бога
Још овај пут нек ми опрости
Што не вјерујем у Њега
Па ме разувјери и вјештицу ми пошаље
У неком животу новом
Да је волим и мрзим
Под истим небом
Под истим кровом.
Textual description of firstImageUrl

Мира Д Живковић | 3

Неки нови оци
Неки нови конопци
Неки нови колци

Неки нови пјесници
Неки нови читаоци
Неки нови мудраци

Неки нови старци
Неке нове књиге
Неки нови људи

Неке нове љубави
Неки нови љубавници
Нека нова деца

Неке нове лутке
Неки нови облаци
Све је као ново
Само исти неандерталци!
Textual description of firstImageUrl

Мира Д Живковић | 4

Посвећено Д

Никад нећу писати пјесме љубавне
Стењати зарад аплауза који нема ехо
Кад би писала о љубави
Морала бих и теби
А све што је од тебе ваљало
Под ноктима је мојим остало
Опрости ми
Не могу величати љубав
Превише сам надмена
Ја никад нећу писат пјесме љубавне
До тих висина стигла нисам
Чујем да ти покушаваш
Сизифе мој

Чујем да шведски сто наручиш
Кад год ме се сјетиш и мезиш
Све што ти падне руку
А глад те не напушта
Курјачка те крв прогони
Залеђена у брда црногорска
Textual description of firstImageUrl

Мира Д Живковић | 5

Било је дана кад сам се осјећала као радник градске чистоће
Скупљала врхом пера те уоптребљене људе
Неке пукле неке напукле
Покушавала их рециклирати
Дати им нову улогу и лице
Скитнице су ми изгледале чистије
Од господе
Што кришом скупља
Мало себе
Мало живота
А онда у паници вришти
Живот кошта
Живот кошта
Поред
Мека утегнута дама
Скупља паре за живот непознате особе
У кафеу у улици Модене
Господин продаје љубав
Наизглед познатој особи
Кô кондоми који нису пукли
Егзистира радничка класа
Обучена солидно
У зари итд
Чека да у њу неко испразни дан
Скупљени у фејсбук џаку
Вире њушке стараца
Кô оглођале кости неке жене
Бог да им.опрости
Нерођену децу
Скупљам
Речи и осмех деце
Оближње школе
И радујем се још
На зиду пише
Ана  и Марко се воле
Иза угла запљунио се Никола
Пронашао је Марију...
Textual description of firstImageUrl

Мира Д Живковић | 6

Уз мене се не служе прилози
Ни аперитив
Договорите се ти и твоја глад
Ко пали свијећу
Ко пушта мрак



Textual description of firstImageUrl

Мира Д Живковић | 7

Те ноћи киша је падала у Београду
Вести кажу и посвуда на Балкану
У нашој соби ја
И наше змије, наши црви, наше жабе
И ми
Свако у свом облику о томе сада не бих
Каква симбиоза, тишине и вриска
Почетка и краја
Не плашимо се  – ни облик твој мене
Ни очи моје твоје сјене
Уживамо свим чулима
Познајемо наше жабе
И оне су препознале нас
Нисмо бољи но прошлог лета
Ни оне ни ми
Она гласна лудача крекеће Мироо
Чујем је и на Футошкој док купујем, срећом, батаке пилеће

Новост су наше змије, побегле од људи код нас
Човече
И ми смо побегли од људи
Наша кућа је саборна
А ни крст немамо
Срамота
Textual description of firstImageUrl

Петар Кочић | ГРОБ СЛАТКЕ ДУШЕ

Упекло сунце — сажеже све! Дошло небо модро као чивит. Изведрило се, нигдје облачка да опазиш. Далеко тамо — далеко око Осмаче и Луњевца ухватила се плавичаста тиморина, па трепери и дрхће под узаврелим сунчаним зрацима.
Пријатан мирис скорушеног планинског сијена, с тешким смоластим задахом мртвих, спарених јела и оморика, некако тешко пада човјеку на душу у овој загушљивој планинској жези.
Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо. Изнад нас се дигло неколико крошњастих смрчика, па суморно бацају преко нас дебеле, шиљасте сјенке. Само се гдје-гдје кроз размакнуто грање пробија сунце, просипљући зажарену свјетлост у снопљастим млазевима по дивљачној, мљечикастој трави.
— Виђе ли ти, брате си мој слатки, данашње жеге и врућине! — одахну крупно Дуле, па раздрљи знојаву кошуљу на широким, руњавим прсима. — А само да ти је знати каква љута зима море бити 'вође, на планини.
— Зима, велиш?
— Да, зима, зима! Колико ли је само свијета помела мећава на 'вој планини! Видио си, ваљада, оне гробове изнад мог шјенокоса... у 'ном пристранку?
— Јесам.
— Оно су све пометенички и гињенички гробови.. Све је љуто, немирно, горопадно и тврдоглаво на 'вој планини и испод ове планине. У нас је ријеткост питом и 'вамо покоран чојек. А има и доста, који, ако 'ш, овог суда много и не бендају... Видиш онај гроб с новим, бијелим биљегом изнад мојије' откоса? Оно је гроб Слатке Душе...
— Слатке душе! — зачудих се ја. Како то слатке душе?
— „Како то Слатке Душе!“ — као да се мало Дуле љутну. — Лијепо! Слатке Душе оно је гроб...
Он се подиже на кољена и пружи руку између два врхунца, кроз које се бјеласало село доле под планином.
— Ено, оно тамо на крај села у 'ној долини, више које кô у сумаглици трепере двије јасике... Видиш ли? Видиш зар! Е, 'нође ти је био кућерак Слатке Душе. Тако је свак звао старог Мију, покој му души! Прозвали су га, белћим, тако што је он сваког звао слатком душом. Познавô он кога, не познавô — он сваком: моја слатка душо!
Прије неколико година — поче Дуле, а чело му се намршти — диже га спа'ија са старог кућишта и насели на његову старевину некаква Личанина. Жао је то, прежао било покојном Мији, ама, шта је могô! Спа'ија и суд тражили су да се пресели, јер није имô чељади да обрађују зиратну земљу, а то је штета, рекоше му доље у суду, и за спа'ију и за царевину.
Велика је снага чељади у Мије била, па све обамрије и у 'вој пошљедњој буни изгину. Остаде сâм с једним ожењеним сином, који неке године плати главом на сараорини, кад се градила цеста од Бања Луке до Јајца. Прошћеш, домаћица тога му сина преуда се горе у Локваре и преведе са собом малог Стојана, једино унуче Мијино... Тако је он, кукавац, остô кô окресана грана сâм самдијан! Једва су га дигли са старог кућишта. Баш сам се тукô кад га дигоше.
— 'Ајде, стари, пртљај! — веле му ђендари.
Он сио на кућни праг, поднимио се на обје руке, па шути и гледа у земљу.
— Нећу! — издера се Мијо силовито, па подиже очи, у којима се свијетлило неколико суза. — Зар је баш до тога дошло? Зар да ја оставим своју земљу, своје калеме и велике воћаре, које сам ја главом садио и подизô?!... Коме да оставим? Шваби... Личанину! А мој Столе, моја слатка душа, кад одрасте, да иде том Шваби у најам!... А-а, то не мере бити!
— 'Ајде, 'ајде, стари! — веле му ђендари мало блаже. — Мораш, јер те закон гони; не гонимо те ми...
— Чујеш, господине, остав'те. ме још једно двије-три године, у том ће и мој Столе одрасти, па кад сине прољеће све ће ово зацрњети. Све ћемо ми ово узорати... ја и мој Столе. Онда ће бити и цару премилосном и спа'ији свега доста... Тако ти то мени учини, мој добри господине моја слатка душо! — објеси се Мијо о врат једном ђендару, па стаде плакати.
Тешко ли је гледати, брате си мој слатки, кад стар инсан плаче!
— Немој, господине, да на мене пане проклетство: да сам угасио своју крсну свијећу; да сам оставио своју крв брез куће и кућишта, а на 'ваком данашњем земану! Немој, моја слатка душо, да се затре моје племе... моја крв, Бог ти сваку срећу дао! — преклиње покојни Мијо, а сузе му теку низ образе кô киша.
— Ми, стари, не можемо ништа. Закон те гони; ми те не гонимо.
— Какав је то закон?! — јаукну Мијо и свали се на земљу. — Пустите ме да се пошљедњи пут исплачем на својој земљи. Земљо моја, мајко моја... — загрцну се. — Земљо моја, мајко моја, колико ли сам зноја, сузâ и крви своје на теби пролио! Колико ли сам јада и чемера на теби видио!... Столе мој, моја слатка душо! Столе мој, грдна рано моја!... Ја велим: пошљедњи пут. Није пошљедњи, није! Столе мој, крви моја, тражићемо ми своју прâву. Ић'емо ми у Беч. Знам ја ђе су царска врата...
— То ти стари можеш одма' тражити, док ти унук одрасте, а сад устај!
— Баш се мора ићи? — пита Мијо и гледа оштро у ђендаре.
— Мора! Закон те гони; ми те не гонимо.
— Онда вас молим с божје стране, прикаж'те доље суду да моје кућиште предаде ком нашем човјеку из ове наше проклете земље.
Дигоше га.
Он се пресели у 'ну долину. Од старије' брвана подиже му село нешто колибице, јер није ћио да се потуца по туђије' кућа'. Имô је само једну једину кравицу. То му је био сав мâл.
У јесен би му сваки живолазнији домаћин односио по један варићак жита и по шаку, двије грâ.
Он се селу од своје стране одуживô како је и колико је могô. Казивô нам је кад је који светац; кад се смије, Бога молећи, радити, а кад не смије. На крсним имен'ма чатô је кршњаком славу, а на пировије' приказивô дарове... Био је учеван и 'вамо разговаран ко какав калуђер. А био је и послушан. Док ко умре, одмах по старог Мију, да мртваца окупа и да код њег' прешједи, док се не укопа.
Село га је волило и штивало. Само поп и кнез нијесу га никако могли гледати.
— 'Ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ће нас, иконе ми, свукуд бити! Неком неће ваљати!... Ти знаш — Свето Писмо каже: „Једно стадо и један пастир“ — љутио би се поп на покојног Мију.
— Ама народ припитује, моја слатка душо, па ја, 'нако знаш, казујем... Шта'ш:: дрво на дрво — чојек на чојека. Тако је увијек било. Не мереш ни ти, кô велим, свађе приспјети, па ја кô млим: севап је да народу прикажем кад је који светац, да не гријеши, јер је и 'нако доста гријеха и клетве на нашем закону... А мени мој мили и добри народ помаже, па и ја њему шта могу и како могу... Помогô би' му, Бог зна и моја напаћена душа, и друкчије кад би могô и знао...
— Ја ти кажем, ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ћемо, 'ванђеља ми и часне трапезе, излетити пред владику, па ћемо питати коме је додата синђелија: мени или теби!...
Кнез се јопе' љутио на Слатку Душу кад би мирио и одвраћô тежаке да не иду суду за сваку ситницу.
— Немојте, дјецо, — говорио би покојни Мијо — за свашто одмах летити суду. Суд је суд!. Боле, насул'те се 'вође, у селу, пред својим људ'ма, јер коме данашњи суд суди... Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови... Не иде, дјецо, па ет'!... Неко вели: ово — оно... турски суд!... Мријети ваља — није ни за турског земана било праве, ама... Немојте, моја рођена дјецо! Насул'те се 'вође пред људ'ма, па се пољуб'те кô браћа... кô прави Србови. Нема у овој земљи прáве. Наша је прáва на Косову закопана... Ето, Крсто, моја слатка душо, нешто ти попушти, а нешто ћеш и ти, Маркане, моја слатка душо, попуштити, па ће, с Богом, сваком бити право... Тако, дјецо, Бог вам сваку срећу дао!...
— Мијо, не уплећи се у моју дужност! Јеси ли ти 'вође господин пријестолник или сам ја?! — питô би га намргођено кнез.
— Ама, моја слатка душо, ни суд не воли да му се за свашто тужака...
— Ја ти кажем, Мијо, не мијешај се у моју службу, јер, овога ми царског мура, биће свашта!
— Ама, кô ја велим...
Нема туј: „Ама, к'о ја велим!...“ Ман' се ти ћорава посла; јер, овог ми царског мура и царске ми службе, стаћемо барабар пред господина пријестолника, те ћемо се порошкати, па ко изврци!
Мијо би само слегн'о раменије', па би се упутио својој долиници. Кад се преселио, ријетко је излазио међу људе. Увијек је био нешто замишљен и тужан. Често су га затицали људи, а он сио више огњишта, па плаче.
— Само док он ојача, док узмогне пјешачити, кренућемо се ми на далеки — далеки пут — тако је увијек Мијо говорио — не могу да гледам, како се онај Швабо шири по мом добру, како руши и оба ра моје воћаре и моју шуму, коју су ове старе руке гајиле.
Чу се да је Столина мајка умрла. Мијо оживи.

***
Преклани, биће баш уз оно девет бабиније' укá иза Мученика, забразди' и ја. До подне се зацрни читава њива. Пустисмо волове из лијеса, па 'вако штједосмо ужинати, док неоклен трнапи Мијо с малим Стојаном. Видим: весô је нешто.
— Ево, и ја, Дуле, оживио. Столина мајка умрла, па он дошô свом ђеду да потражи своју старевину.
— Куд сте то наумили. ако Бог да? — питам ја.
— Пошли смо тражити своју прáву... своје старо огњиште и земљу.
— Е, мој Мијо, тешко да ти то...
— Ма, што тешко?!
— На оног је, брате си мој слатки, све преписано. Тебе и твог Столе нема код овог суда ни у каквом тевтеру. Оној је Швабурини додата и тапија и кметовска прáва.
— Ја не бендам ни његове тапије ни кметовске прáве. Ово је дијете одрасло. Оно је његова старевина, а онај нек иде оклен је и дошô... Ја ћу обићи сва судска врата у 'вој земљи. Не буде ли ништа — ја ћу самом цару у Беч!
Те је године Мијо с малим Стојаном обишô све судове. Ишô је чак и у Сарајево пјешице Земљаној Влади. Свађе је нашао затворена врата. У зиму, неђе пред Часне Вериге, врати се с дјететом у село.
Ђе си био — ниђе. Шта си радио — ништа.
— Шта ћеш сад, Мијо? — питају га људи.
— У Беч, управ у Беч!... Ишô би' и на другу страну, али се нема куд.
— А трошак? — упита неко.
— Ја млим, људи, требало би да се село пореже, па да му скуца штогођ трошка? Севап је! — реко' ја. Не даде поп, а кнез запријети да ће сваког суду јавити ко му само једну пару дадне.
— Браћо моја и дјецо моја, немојте с мене страдати — рече Мијо и сузе му ударише. — Имам кравицу, узећу је преда се, па у чаршију.
Сјутрадан иза тога свеза краву и пође с дјететом Сви смо га заустављали да не иде, јер се спремала велика мећава, а ваљало му је преко планине пријећи.
— Нешто ме, браћо моја, гони! Не могу чекати. Не послуша и плати главом и он и дијете. Помела и' је мећава кад су се враћали из чаршије, на 'вој планини.
— Нађосте ли пара при њему? — упитах ја Дулу.
— Нашли смо двадесет и пет воринти. Десет узе поп себи за опијело, а петн'ест однесе кнез суду и сасу у царску касу.
— А ко му подиже биљег?
— Село је подигло биљег својој Слаткој Души.
Textual description of firstImageUrl

Мира Д Живковић

Мира Д Живковић
Рођена је 1972. године у Бијелом Пољу, Црна Гора. Средњу медицинску школу завршила  је у Титограду, касније уписује Фармецеутски факултет у Новом Саду, Omega pharmacy. Писањем се бави од основне школе, (Дечје новине).
Две године, 1996. и 1999. била је финалиста Ратковићевих вечери поезије.
Заступљена у више зборника на просторима Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине. Објављивала је у Књи-жевном перу, Хрватског књижевног друштва.
Почасни је члан Светске школе поезије коју је основао италијански пјесник и сликар Силвано Бартолази, те Књижевног салона Стенка – Београд.
Члан је  Новосадског књижевног клуба и Удружења независних писаца Србије.
Са песмом Ода изгубљеном коњу, ушла је у антологију Боливије Dando Voz non tiene, коју је приредио нобеловац Ернесто Кахан. Једна је од три аутора из Европе. Превођена на албански језик.
Објавила је две самосталне књиге:
Каним се да живим (2013)
Статусно ажурирање (2015), под покровитељством Ромског националоног савета.
Textual description of firstImageUrl

Соња Шестаков | ТЕЛО

Бити свестан до краја,
Осећати себе у потпуности,
Од најмањег трзаја нерва у палцу десне ноге, до
Свесне мисли исписане у најлепшем стиху песме.
Да ли то тело плеше с мишљу која се ковитла
И испреда пред очима песникиње.
Или је то лаки трептај духа док се тело упире
Да оде некуда. Или је то тренутак сличан рођењу? Или је то
Тренутак сличан умирању? Или.
Textual description of firstImageUrl

Соња Шестаков | БЕСКОНАЧНОСТ

Присуство свега у теби и мени,
Свега у свему, заувек ту је
Ваздух који те носи и носиш га,
Ватра која те греје и делиш је,
Вода коју пијеш и лијеш је,
Земља коју газиш и од које си,
Којој ће се вратити тело твоје земно,
У ваздух ће се распршити,
ватра ће га пргутати,
вода ће га однети.
Али ти ћеш живети,
На небо ћеш се винути,
Као лаки птица лет,
Кроз облаке ћеш се обазирати,
И данас ћеш назирати,
Вечност свега у свему,
И моћну свеприсутност душе,
Свеобухватност Бога,
Свепристност ока његовога.
Да, моћно си биће,
Изнад сваког живог бића,
Изнад лава и пуме и корњаче,
Брзина мисли јури јаче,
Моћно си биће,
И лако те мисао гони,
У дубини звони звоно
И знаш коме припадаш.
Textual description of firstImageUrl

Соња Шестаков | КО ЈЕ

Ко се то шапатом приближава,
Ко је на крају улице,
Од кога беже птице.
Ко је?
Ко се то тихо креће
Сказаљке су све веће
А и те твоје вреће
Шта ће ти сад?
Ко је?
Зора свиће,
Дан се пружа,
Обрисе је добила ружа.
Ко то би и што 
Не зна се то.
Тихо се небо заплавело,
Човек изађе на посао свој,
И дође спокој.
Textual description of firstImageUrl

Соња Шестаков | ОСТАНИ

Остани да грејемо заједно дланове,
Да поделимо хлеб, да се скупимо,
Да гледамо у зору небо. Остани.
Не иди њима, промашенима,
У срце поретка без напретка,
У јек звждука локомтиве,
Која хрли напред без перспективе.
Не иди њима, остављенима себи,
Уобрученима ланцима свога дана,
Уоквиренима распоредима туђих тефтера,
За туђи рачун.
Не иди њима удаљенима, отуђенима, усамљенима.
Пусти их нека зевају, дремају, певају.
Textual description of firstImageUrl

Соња Шестаков | КАНДИЛО

Зашто птице поју сваки дан?
Зачу се тихи глас песника-
И неће ме оборити и победити,
Неће ме сатрети и однети,
Нећу се предати тмини и таштини.
Нећу се поколебати док живим.
Ваздух запљусну мирис тамјана,
Само благо светло плавог пламена,
     Обасјаваше пут тим речима
Textual description of firstImageUrl

Соња Шестаков | СКИТНИЦЕ

Владимир и Естрагон седе,
Не чекају више ни тебе ни мене.
Наши митски преци, наши опевани јунаци,
Како ли је у тој ципели,
Знамо ја и ти.
Грејем руке на топлој ватри,
Која гори из контејнера и знам,
Мој избор је прави,
Нећу да се вратим тој руљи, том свету
Угланцаних ципела у покрету,
Ушанчаних у распоред поретка,
Вођених идејом напретка.
Бежите од мене ниткови,
Пропалице,
Пљунућу вам у лице.
Остављени соју, у новом царевом руху.
Идем ја са својом песмом руку под руку
Textual description of firstImageUrl

Соња Шестаков | МУК

Мук се ширио том стазом,
Сматрајући својим газом те колодворе и хаусторе,
Бојишта и буњишта, стрељачке одреде пред зору,
Туђе клетве и заклетве, тихо, тише,
Да се не чује, да се не види, да се о томе не говори,
Јер, мук је то, мук, који једе све у свом налету сујете,
мали, мали мук, који наравно ћути,
јер шта би фруго радио мук,
ћутао и жвакао, жваке за нечија туђа уста направљене,
а доспеле овде ко зна којим путевима и за чији рачун
данас жваћу, ко то зна,
све је то кажу испричана прича, понављана, отрцана,
а они знају боље, јер су увежбали своје чељусти
жваћући ту своју нову,
модерну, савремену жваку,
која је побацала све са свог тихог пароброда будућности,
шапућући тихо, тише нове приче свакоме
ко се окрене макар и на секунд да погледа у друго лице,
у човека, тражећи у њему њега, онога кога је знао и волео,
а мук шкргуће зубима и каже, није тачно,
све се мења, из корења,
тече, све тече, јер да се окренеш још једном- скаменићеш се
схвати, гледај само напред, два пут те нећемо звати, јер
будућност је само за изабране, лепе и нашминкане,
а не за тебе, који памтиш, који тражиш, који се сећаш,
схвати, нећу ти помоћи, мораш поћи!
Људи, чудне ћуди, мало виде, мало завиде,
Мало се отргну па се предају,
Падну па устану, јер и живот тече, што се мора није тешко,
Али немој претешко, јер један је живот, свако своје
 бреме носи, гледају их туђе очи, увек будне, да замесе неке
чудне пите с јабукама, које из непознатог разлога деле
по кућама и солитерима, облакодерима, тражећи да буду
радо виђен гост, са том тишином коју носе и свима пркосе,
мислећи на своју стару пасију, како стићи до Вавилона,
како надвладати, победити, поробити, како смрвити и
како сломити, како раздвојити па поново спојити,
како уништити и затрети, све што се противи муку
који говори у име мука, и обраћа се стрељачком пуку
у зору.
Textual description of firstImageUrl

Соња Шестаков | ЕНТУЗИЈАЗАМ

Ентузијазам је сваки дан
Нешто што вам не дам,
А то што сматраш ти сад
Је нечији други склад,
Не наш, не мој и твој,
Него, ко би га знао с чим
се може то упоредити,
сем са тим што је твој крај
данас сав у стопама мојим и
не сумњај да је дан онај што
године броји.
Сваки нам је дан дуг и досадан, рече песник
једне вечери мислећи на своју драгу, давно
изгубљену у досади сна.
И тако, сваки нам је дан дуг и досадан, заиста.
Говорећи искрено, а мислећи сасвим нешто
Своје и неочекивано, мислим да је и овај дан ипак мој,
И само мој, трудећи се да га сломе, да га покваре,
Поставе у распоред нечијих туђих живота,
Изабраних у жребу нечијег туђег лименог добоша,
Мислећи да је свет заиста позорница, и,
Ту смо ми лаковерни,
Стали и гледали, мислећи-
Ма не, ипак, само ја,
А други, они други, ко из
Вашара таштине, само мислећи-
Види је : опет све нешто ради...
Textual description of firstImageUrl

Соња Шестаков

Соња Шестаков
Рођена је 16. децембра 1988. године у Београду. Завршила  је Пету београдску гимназију, затим Филолошки факултет –  Српска књижевност и језик са општом књижевношћу. Завршила је мастер студије на истом факултету с темом Питање историјског прогреса у делима Солжењи-цина и Киша  и за тај рад  добила награду Радмила Милентијевић. Један семестар студирала је историју у Санкт Петербургу.
 Бави се писањем од својих студентских дана- пише поезију, романе, кратке приче и драме.
Живи у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Владимир Набоков | НЕРОЂЕНОМ ЧИТАОЦУ

Ти, житељу будућих векова
љубитељу старина, једног дана
открићеш антологију стихова,
која је неправедно покопана.

И ти ћеш бити пајац, по мери
епохе: у фраку и реденготу.
Налакти се. Слушај. Изабери
из прохујалог најзвучнију ноту.

Шеснаест редова, крунисаних
нејасном фотографијом... И подсмех
који презире, стил угрожених,
једноставност као беду, као грех.

Сада сам с тобом. Не знам да ли си вољан
да примиш оно што дарује мрак.
Осећаш ли оринахз: хладан зрак
прошлости... Праштај. Ја сам задовољан.

1930.
Textual description of firstImageUrl

Вито Николић | ПЈЕСНИК

Буде понекад тешко човјеку
кад га некаква патња сколи,
па оде да тражи ријеч неку
ко траву од које мање боли.

И не врати се никад више
из своје душе ко из горе,
остане тамо, свијета лишен,
тражећи траве, чудотворе.

Пребира смиље и ковиље
и ако добро зна тај патник
да је немоћно све то биље,
да га је мање него патњи.

А када једном оде с кишом
кад сване ко август, ко љето
осјетиш како је с њим отишло
нешто лијепо и свијетло.

Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана