Сматрајући својим газом те колодворе и хаусторе,
Бојишта и буњишта, стрељачке одреде пред зору,
Туђе клетве и заклетве, тихо, тише,
Да се не чује, да се не види, да се о томе не говори,
Јер, мук је то, мук, који једе све у свом налету сујете,
мали, мали мук, који наравно ћути,
јер шта би фруго радио мук,
ћутао и жвакао, жваке за нечија туђа уста направљене,
а доспеле овде ко зна којим путевима и за чији рачун
данас жваћу, ко то зна,
све је то кажу испричана прича, понављана, отрцана,
а они знају боље, јер су увежбали своје чељусти
жваћући ту своју нову,
модерну, савремену жваку,
која је побацала све са свог тихог пароброда будућности,
шапућући тихо, тише нове приче свакоме
ко се окрене макар и на секунд да погледа у друго лице,
у човека, тражећи у њему њега, онога кога је знао и волео,
а мук шкргуће зубима и каже, није тачно,
све се мења, из корења,
тече, све тече, јер да се окренеш још једном- скаменићеш се
схвати, гледај само напред, два пут те нећемо звати, јер
будућност је само за изабране, лепе и нашминкане,
а не за тебе, који памтиш, који тражиш, који се сећаш,
схвати, нећу ти помоћи, мораш поћи!
Људи, чудне ћуди, мало виде, мало завиде,
Мало се отргну па се предају,
Падну па устану, јер и живот тече, што се мора није тешко,
Али немој претешко, јер један је живот, свако своје
бреме носи, гледају их туђе очи, увек будне, да замесе неке
чудне пите с јабукама, које из непознатог разлога деле
по кућама и солитерима, облакодерима, тражећи да буду
радо виђен гост, са том тишином коју носе и свима пркосе,
мислећи на своју стару пасију, како стићи до Вавилона,
како надвладати, победити, поробити, како смрвити и
како сломити, како раздвојити па поново спојити,
како уништити и затрети, све што се противи муку
који говори у име мука, и обраћа се стрељачком пуку
у зору.
