slike pesnika

Иван В. Лалић – СРЕДОКРАЋА

На средокраћи анђела и звери,
Видљивој у облику ове плоти,
Није за тебе било места, кћери;
Ти си празнина у свакој лепоти

Вртова, мора, градова и кула
У тромом блеску година што мину —
Свеједно, ти су устук од расула,
Садржај који пориче празнину.

Играчке сам ти доносио, затим
Књиге и плоче које волела си,
А све у исто, неко твоје време;

Тако ме стално храбриш да те схватим
У настајању, нестајању: да си
Плод што га роди измишљено семе.

(22. V 1989)
slike pesnika

Иван В. Лалић – ОКТАВЕ О ЛЕТУ

Кад већ почетком лета сенка чврсне
и протка јуни као жила мрамор,
Тад знаш да лето рано ће да прсне
Изнутра, и да предвоји се само
О Илиндану; снаге истоврсне
Напете некад твоје конце држе;
Сад пуштају их бестрасно, све брже,
Док простим падом пониреш у замор.

Ветар у празној чаши на тераси
Са предвечерјем слаже се у талог.
Лептир у срцу. И осећаш да си
И одступницу предао у залог
Одсутној некој милости. На траси
Што увире у обзор, сјај даљине
Већ руби невид, и облак прашине
За коњаником који носи налог.

Пурпурне крпе лепршаве зором!
Покретне слике, вртови на коси!
Куле што роне усправно у понор
Преврнут као купа! Усхит што си
Одевао у речи, као пророк
Што само слути будуће, а не зна
Колико може машта, неопрезна,
Ко вино да се преломи у порок !

Од свега тога сазри једно лето,
Кад бестрасно га суђаје досуде,
Кад будуће и бивше, кад се све то
Смири у раван спојене посуде —
А срце мотри за крилатом петом
Гласника, мери размак и брзину;
И слуша крике ждралова што плину
У магли мрака, мокрим мимолетом.

(4—5. VI 1989)
slike pesnika

Иван В. Лалић – ПОХВАЛА НЕСАНИЦИ

Бесане очи које виде више
Но мрљу јутра, шару на тапету,
Прочитаће у рукопису кише
Читаву повест о будућем лету:
За усуд сваког листа једна црта
Сведочи облик: семантика капи
Садржи облик будућега врта
Ил празног неба што блиста и вапи.

у страшном благослову ноћног бдења
Стрепња изнутра размрежава очи
И корен вида шири се и мења
да новим путем нова слика крочи —
На некој звезди море се расцвета,
у чаши воде заискри тишина,
Свака је прошлост стално започета,
А море, то је најлепша горчина.

у несаници другог сна је корен:
Способност да си другачије будан —
и нови дан, по слици прошлог створен,
добије сенку, није узалудан;
Облачиш капут, палиш мотор: тачност
Покрета твојих инородна бива;
На семафору пева вишезначност,
Тробојна шара неког новог ткива...

Онај што ноћу посумња у време
Друкчије дан ће, час по час, да споји —
И поштујући прости закон шеме
Питаће себе: да л шема постоји?
У несаници другог сна је корен:
Сна који пуни, ко пустињу вода,
Јаву у којој изнова си створен:
у несаници светлуца слобода —

Друге су ноћи оних који бдију —
На некој звезди море се расцвета,
Прадавне шуме загрцнуто пију
Ваздух и воду будућега лета;
Последња слика: као ретровизор
Пун друма што се одмата у ништа
Бесане очи рајски назру призор
Потоње несанице, уточишта.

(5—6. VII 1975)
slike pesnika

Мика Антић – МАЛИ КАМЕНИ НОКТУРНО

mika-antic-mali-kameni-nokturnoНикад те нико неће овако тесно грлити
узнемирену и белу.

Ја сам морнар без компаса
коме увек полуде лађе.

Никад ти нико неће
овако у крвоток улити
последњу нежност целу,
и пронаћи у теби и наду и безнађе.

Никада више нећеш
овако дивно трулити
у обичном хотелу,
а не желети ипак одавде да изађеш.

Ти си најукуснија крв света
коју сам упио хлебом
мог мрког трбуха.

Ти си со са отеклих усана
које смо ољуштили очњацима
и просули по мојим бедрима
и твојим дојкама.

Ти си најбесконачније,
најубитачније небо
крај мог руменог уха.

Најбесрамнија девојка
коју сам срео међу женама.

Најстидљивија жена
коју сам срео међу девојкама.

Кад ти изговарам име,
уста су ми пуна крзна,
и тамјана,
и цвећа,
и меса.

У очима ми грме грчеви светлости.
У темену се протежу
гробови грбави.

Кад ти изговарам име,
сав сам попљуван,
и чист,
и мек,
и грешан,
и бесан.

И полумртав од љубави.

Видиш колико ми одједном
разроких звезда
зобље са длана,
зубима од зреле зоби.

Чујеш како ми виногради
штуцају у џигерици,
и семе из меса
светлуца као свитац под чокоћем.

Научио сам да уз тебе ричем,
и наричем,
и милујем,
и дробим.

Кад ти изговарам име,
сав сам ошамућен од сунца,
и безброј заморених речи
у ошуреном грлу ми клокоће.

Видиш како сам ти ово срце
од риђег цица
ноктима заковао
за обнажени леви ревер.

Под пазухом сам ти открио
толико много птица
колико никад одједном
није видео овај бескрилни север.

Хоћу да ми зенице покипе
између твојих трепавица.

Да будеш равна од подавања
и до костију проста од пркоса.

Хоћу да сва лица,
од мртвачких сандука
до дечјих колица,
имају твоје прве боре око усана
и пеге око носа.

Ово ти се светим
у име свих оних који су те желели
по возовима,
по шеталиштима,
по биоскопима,
а никад их ниси дотакла.

Ово сам се нагутао твоје плаве хаљине
за све преживеле и недоживеле жеђи,
за све што ми се у темену клати
и у раменима виси.

Ти си оно најлепше што сам уселио
у очи зелене од стакла,
у очи жуте од глеђи.

Ти си све оно јеси.
И све оно што ниси.

Бритвом ћу морати
да те љуштим са себе,
да те до крви, као крљушт, скидам.

Мораћу да те откидам
као љуштуру шкољке
ураслу у шкрапу кречну.

Јер видео сам те сву
до стида
и много дубље од стида.

Јер видео сам те вечну,
и испрљану,
и млечну.

Заборавићу ти усне на трбуху,
као бедуин две преклане камиле
у пустињи без воде.

Сто векова ћу остати укопан корењем
у беле песковите брегове
твог ужареног тла.

Сто векова ћу због тебе
ноктима да се крстим
и кутњацима молим.

Месечину ћу као ражањ
у гркљан да забодем.

Сто векова ћу овако да те волим,
ужасно да те волим,
сав од паперја и сав од зла.

Бежи зато док можеш!

Ја сам већ хиљаду суша
овом крвљу надојио.

Бежи!
Ја сам већ хиљаду потопа
овим месом потопио.

Ја сам Црвенкапа која вечера вукове.

Спасавај се,
силазим ти у утробу као ноћна смена
у рудник сребра.

Кад ти изговарам име,
ја сам и смешан и велик,
као бог
који се у јесен неизлечиво опио,
па скита по војничким игранкама,
намигује на птице
и дели около своја последња ребра.

slike pesnika

Артур Рембо – ДОБРА ЈУТАРЊА МИСАО

artur-rembo-dobra-jutarnja-misaoУ четири јутром, лети,
Сан љубавни још се сања.
Мирис ноћног светковања
Зором кроз шумарак лети.

На огромном се Градилишту,
Где сунце Хесперида тече,
С рукавима засуканим
Комешају Дрвосече.

У пустињи биљној треба
Оплате да спреме красне
Где ће раскош градска да се
Смеје испод лажног неба.

За Раднике – поданике
Једног вавилонског краља –
Венеро, пусти Љубавнике
Чија је душа пуна славља.

О Краљице Пастира!
Дај Раднику ракију животворну,
Нек му снага буде мирна
До купања у подневном мору.

Маја 1872.
Претходно Следеће

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта