Петар Кочић | ГРОБ СЛАТКЕ ДУШЕ

Упекло сунце — сажеже све! Дошло небо модро као чивит. Изведрило се, нигдје облачка да опазиш. Далеко тамо — далеко око Осмаче и Луњевца ухватила се плавичаста тиморина, па трепери и дрхће под узаврелим сунчаним зрацима.

Пријатан мирис скорушеног планинског сијена, с тешким смоластим задахом мртвих, спарених јела и оморика, некако тешко пада човјеку на душу у овој загушљивој планинској жези.

Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо. Изнад нас се дигло неколико крошњастих смрчика, па суморно бацају преко нас дебеле, шиљасте сјенке. Само се гдје-гдје кроз размакнуто грање пробија сунце, просипљући зажарену свјетлост у снопљастим млазевима по дивљачној, мљечикастој трави.

— Виђе ли ти, брате си мој слатки, данашње жеге и врућине! — одахну крупно Дуле, па раздрљи знојаву кошуљу на широким, руњавим прсима. — А само да ти је знати каква љута зима море бити 'вође, на планини.

— Зима, велиш?

— Да, зима, зима! Колико ли је само свијета помела мећава на 'вој планини! Видио си, ваљада, оне гробове изнад мог шјенокоса... у 'ном пристранку?

— Јесам.

— Оно су све пометенички и гињенички гробови.. Све је љуто, немирно, горопадно и тврдоглаво на 'вој планини и испод ове планине. У нас је ријеткост питом и 'вамо покоран чојек. А има и доста, који, ако 'ш, овог суда много и не бендају... Видиш онај гроб с новим, бијелим биљегом изнад мојије' откоса? Оно је гроб Слатке Душе...

— Слатке душе! — зачудих се ја. Како то слатке душе?

— „Како то Слатке Душе!“ — као да се мало Дуле љутну. — Лијепо! Слатке Душе оно је гроб...

Он се подиже на кољена и пружи руку између два врхунца, кроз које се бјеласало село доле под планином.

— Ено, оно тамо на крај села у 'ној долини, више које кô у сумаглици трепере двије јасике... Видиш ли? Видиш зар! Е, 'нође ти је био кућерак Слатке Душе. Тако је свак звао старог Мију, покој му души! Прозвали су га, белћим, тако што је он сваког звао слатком душом. Познавô он кога, не познавô — он сваком: моја слатка душо!

Прије неколико година — поче Дуле, а чело му се намршти — диже га спа'ија са старог кућишта и насели на његову старевину некаква Личанина. Жао је то, прежао било покојном Мији, ама, шта је могô! Спа'ија и суд тражили су да се пресели, јер није имô чељади да обрађују зиратну земљу, а то је штета, рекоше му доље у суду, и за спа'ију и за царевину.

Велика је снага чељади у Мије била, па све обамрије и у 'вој пошљедњој буни изгину. Остаде сâм с једним ожењеним сином, који неке године плати главом на сараорини, кад се градила цеста од Бања Луке до Јајца. Прошћеш, домаћица тога му сина преуда се горе у Локваре и преведе са собом малог Стојана, једино унуче Мијино... Тако је он, кукавац, остô кô окресана грана сâм самдијан! Једва су га дигли са старог кућишта. Баш сам се тукô кад га дигоше.

— 'Ајде, стари, пртљај! — веле му ђендари.

Он сио на кућни праг, поднимио се на обје руке, па шути и гледа у земљу.

— Нећу! — издера се Мијо силовито, па подиже очи, у којима се свијетлило неколико суза. — Зар је баш до тога дошло? Зар да ја оставим своју земљу, своје калеме и велике воћаре, које сам ја главом садио и подизô?!... Коме да оставим? Шваби... Личанину! А мој Столе, моја слатка душа, кад одрасте, да иде том Шваби у најам!... А-а, то не мере бити!

— 'Ајде, 'ајде, стари! — веле му ђендари мало блаже. — Мораш, јер те закон гони; не гонимо те ми...

— Чујеш, господине, остав'те. ме још једно двије-три године, у том ће и мој Столе одрасти, па кад сине прољеће све ће ово зацрњети. Све ћемо ми ово узорати... ја и мој Столе. Онда ће бити и цару премилосном и спа'ији свега доста... Тако ти то мени учини, мој добри господине моја слатка душо! — објеси се Мијо о врат једном ђендару, па стаде плакати.

Тешко ли је гледати, брате си мој слатки, кад стар инсан плаче!

— Немој, господине, да на мене пане проклетство: да сам угасио своју крсну свијећу; да сам оставио своју крв брез куће и кућишта, а на 'ваком данашњем земану! Немој, моја слатка душо, да се затре моје племе... моја крв, Бог ти сваку срећу дао! — преклиње покојни Мијо, а сузе му теку низ образе кô киша.

— Ми, стари, не можемо ништа. Закон те гони; ми те не гонимо.

— Какав је то закон?! — јаукну Мијо и свали се на земљу. — Пустите ме да се пошљедњи пут исплачем на својој земљи. Земљо моја, мајко моја... — загрцну се. — Земљо моја, мајко моја, колико ли сам зноја, сузâ и крви своје на теби пролио! Колико ли сам јада и чемера на теби видио!... Столе мој, моја слатка душо! Столе мој, грдна рано моја!... Ја велим: пошљедњи пут. Није пошљедњи, није! Столе мој, крви моја, тражићемо ми своју прâву. Ић'емо ми у Беч. Знам ја ђе су царска врата...

— То ти стари можеш одма' тражити, док ти унук одрасте, а сад устај!

— Баш се мора ићи? — пита Мијо и гледа оштро у ђендаре.

— Мора! Закон те гони; ми те не гонимо.

— Онда вас молим с божје стране, прикаж'те доље суду да моје кућиште предаде ком нашем човјеку из ове наше проклете земље.

Дигоше га.

Он се пресели у 'ну долину. Од старије' брвана подиже му село нешто колибице, јер није ћио да се потуца по туђије' кућа'. Имô је само једну једину кравицу. То му је био сав мâл.

У јесен би му сваки живолазнији домаћин односио по један варићак жита и по шаку, двије грâ.

Он се селу од своје стране одуживô како је и колико је могô. Казивô нам је кад је који светац; кад се смије, Бога молећи, радити, а кад не смије. На крсним имен'ма чатô је кршњаком славу, а на пировије' приказивô дарове... Био је учеван и 'вамо разговаран ко какав калуђер. А био је и послушан. Док ко умре, одмах по старог Мију, да мртваца окупа и да код њег' прешједи, док се не укопа.

Село га је волило и штивало. Само поп и кнез нијесу га никако могли гледати.

— 'Ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ће нас, иконе ми, свукуд бити! Неком неће ваљати!... Ти знаш — Свето Писмо каже: „Једно стадо и један пастир“ — љутио би се поп на покојног Мију.

— Ама народ припитује, моја слатка душо, па ја, 'нако знаш, казујем... Шта'ш:: дрво на дрво — чојек на чојека. Тако је увијек било. Не мереш ни ти, кô велим, свађе приспјети, па ја кô млим: севап је да народу прикажем кад је који светац, да не гријеши, јер је и 'нако доста гријеха и клетве на нашем закону... А мени мој мили и добри народ помаже, па и ја њему шта могу и како могу... Помогô би' му, Бог зна и моја напаћена душа, и друкчије кад би могô и знао...

— Ја ти кажем, ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ћемо, 'ванђеља ми и часне трапезе, излетити пред владику, па ћемо питати коме је додата синђелија: мени или теби!...

Кнез се јопе' љутио на Слатку Душу кад би мирио и одвраћô тежаке да не иду суду за сваку ситницу.

— Немојте, дјецо, — говорио би покојни Мијо — за свашто одмах летити суду. Суд је суд!. Боле, насул'те се 'вође, у селу, пред својим људ'ма, јер коме данашњи суд суди... Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови... Не иде, дјецо, па ет'!... Неко вели: ово — оно... турски суд!... Мријети ваља — није ни за турског земана било праве, ама... Немојте, моја рођена дјецо! Насул'те се 'вође пред људ'ма, па се пољуб'те кô браћа... кô прави Србови. Нема у овој земљи прáве. Наша је прáва на Косову закопана... Ето, Крсто, моја слатка душо, нешто ти попушти, а нешто ћеш и ти, Маркане, моја слатка душо, попуштити, па ће, с Богом, сваком бити право... Тако, дјецо, Бог вам сваку срећу дао!...

— Мијо, не уплећи се у моју дужност! Јеси ли ти 'вође господин пријестолник или сам ја?! — питô би га намргођено кнез.

— Ама, моја слатка душо, ни суд не воли да му се за свашто тужака...

— Ја ти кажем, Мијо, не мијешај се у моју службу, јер, овога ми царског мура, биће свашта!

— Ама, кô ја велим...

Нема туј: „Ама, к'о ја велим!...“ Ман' се ти ћорава посла; јер, овог ми царског мура и царске ми службе, стаћемо барабар пред господина пријестолника, те ћемо се порошкати, па ко изврци!

Мијо би само слегн'о раменије', па би се упутио својој долиници. Кад се преселио, ријетко је излазио међу људе. Увијек је био нешто замишљен и тужан. Често су га затицали људи, а он сио више огњишта, па плаче.

— Само док он ојача, док узмогне пјешачити, кренућемо се ми на далеки — далеки пут — тако је увијек Мијо говорио — не могу да гледам, како се онај Швабо шири по мом добру, како руши и оба ра моје воћаре и моју шуму, коју су ове старе руке гајиле.

Чу се да је Столина мајка умрла. Мијо оживи.

***

Преклани, биће баш уз оно девет бабиније' укá иза Мученика, забразди' и ја. До подне се зацрни читава њива. Пустисмо волове из лијеса, па 'вако штједосмо ужинати, док неоклен трнапи Мијо с малим Стојаном. Видим: весô је нешто.

— Ево, и ја, Дуле, оживио. Столина мајка умрла, па он дошô свом ђеду да потражи своју старевину.

— Куд сте то наумили. ако Бог да? — питам ја.

— Пошли смо тражити своју прáву... своје старо огњиште и земљу.

— Е, мој Мијо, тешко да ти то...

— Ма, што тешко?!

— На оног је, брате си мој слатки, све преписано. Тебе и твог Столе нема код овог суда ни у каквом тевтеру. Оној је Швабурини додата и тапија и кметовска прáва.

— Ја не бендам ни његове тапије ни кметовске прáве. Ово је дијете одрасло. Оно је његова старевина, а онај нек иде оклен је и дошô... Ја ћу обићи сва судска врата у 'вој земљи. Не буде ли ништа — ја ћу самом цару у Беч!

Те је године Мијо с малим Стојаном обишô све судове. Ишô је чак и у Сарајево пјешице Земљаној Влади. Свађе је нашао затворена врата. У зиму, неђе пред Часне Вериге, врати се с дјететом у село.

Ђе си био — ниђе. Шта си радио — ништа.

— Шта ћеш сад, Мијо? — питају га људи.

— У Беч, управ у Беч!... Ишô би' и на другу страну, али се нема куд.

— А трошак? — упита неко.

— Ја млим, људи, требало би да се село пореже, па да му скуца штогођ трошка? Севап је! — реко' ја. Не даде поп, а кнез запријети да ће сваког суду јавити ко му само једну пару дадне.

— Браћо моја и дјецо моја, немојте с мене страдати — рече Мијо и сузе му ударише. — Имам кравицу, узећу је преда се, па у чаршију.

Сјутрадан иза тога свеза краву и пође с дјететом Сви смо га заустављали да не иде, јер се спремала велика мећава, а ваљало му је преко планине пријећи.

— Нешто ме, браћо моја, гони! Не могу чекати. Не послуша и плати главом и он и дијете. Помела и' је мећава кад су се враћали из чаршије, на 'вој планини.

— Нађосте ли пара при њему? — упитах ја Дулу.

— Нашли смо двадесет и пет воринти. Десет узе поп себи за опијело, а петн'ест однесе кнез суду и сасу у царску касу.

— А ко му подиже биљег?

— Село је подигло биљег својој Слаткој Души.