Нешто што вам не дам,
А то што сматраш ти сад
Је нечији други склад,
Не наш, не мој и твој,
Него, ко би га знао с чим
се може то упоредити,
сем са тим што је твој крај
данас сав у стопама мојим и
не сумњај да је дан онај што
године броји.
Сваки нам је дан дуг и досадан, рече песник
једне вечери мислећи на своју драгу, давно
изгубљену у досади сна.
И тако, сваки нам је дан дуг и досадан, заиста.
Говорећи искрено, а мислећи сасвим нешто
Своје и неочекивано, мислим да је и овај дан ипак мој,
И само мој, трудећи се да га сломе, да га покваре,
Поставе у распоред нечијих туђих живота,
Изабраних у жребу нечијег туђег лименог добоша,
Мислећи да је свет заиста позорница, и,
Ту смо ми лаковерни,
Стали и гледали, мислећи-
Ма не, ипак, само ја,
А други, они други, ко из
Вашара таштине, само мислећи-
Види је : опет све нешто ради...
