slike pesnika

Петар Кочић



Биографија

petar-kocic-biografija

Петар Кочић рођен је 29. јуна 1877. године на Змијању, село Стричићи, у Босанској крајини, у брвнари без прозора, у оном херојском крају који никад није био под кметством. Петар је први човек у свом роду који је сишао са планина и отиснуо се у свет.

Биле су му две године кад је изгубио мајку, његов отац, свештеник Јован, из дубоке жалости за женом, напустио је кућу и децу и отишао у манастир Гомионицу и постао монах Герасим.

Из баба-Видине школе крај оваца и говеда, кренуо је Кочић по очевој жељи у манастир Гомионицу да учи читати и писати код полуписмених, бистрих и родољубивих калуђера. У манастиру је завршио два разреда основне школе (више их тамо није ни било). Остала два учио је у Бањој Луци. По завршетку основе школе, 1891. године, Кочић је по очевој жељи кренуо у Гимназију у Сарајево.

После судара са школским властима, Кочић је 1895. године прешао у Београд. Тамо је исте године завршио четврти разред Гимназије и уписао се у пети. Гимназију је завршио у јуну 1899. године и отишао у Беч да студира славистику код чувеног професора Јагића. У Бечу Кочић улази у круг студената Босанаца и почиње да се бави литературом и националном борбом. У кружоку Павла Лагарића написао је Кочић своје прве радове.

Прва збирка његових приповедака под насловом С планине и испод планине појавила се у Сремским Карловцима 1902. године. Овом збирком у српску књижевност ушао је писац "од талента, од стварног и оригиналног талента". Две године касније, појављује се друга збирка коју Кочић посвећује "успомени на генија Ђуру Јакшића", а најзначајнија новина ове збирке је позната сатирична актовка Јазавац пред судом.

Кочић је у јуну 1904. године апсолвирао филозофију и затражио службу од српског министарства просвете. Постављен је за професора српског језика и књижевности у учитељској школи у Скопљу. Привлачила су га стара огњишта, српске славе и величине. Убрзо је дошао у сукоб са онима који су угњетавали незаштићене у новој средини и у касну јесен 1905. године напушта Скопље и одлази у Сарајево.

У Сарајево је стигао као познат књижевник и публициста. У својој Босни развија широку политичку и културну активност због које су га окупационе власти гониле. Тако је био протеран из Сарајева. Али, Кочић не мирује. Одлази у Бању Луку и у својој Крајини покреће лист Отаџбина са намером да око себе окупи све национално свесне борце. Ипак, полиција га није остављала на миру. Од октобра 1907. до 1909. године Кочић с мањим прекидима тамнује по разним аустријским робијашницама.

По изласку са робије велики песник Босанске Крајине опет се враћа литератури. Почетком 1910. године обављује у Загребу збирку приповедака под насловом Јауци са Змијања, а већ идуће године и своју хомористичко-сатиричну проповетку Суданија. Крајем 1912. године почео је да осећа брзо напредовање прогресивне парализе.

Борба за ослобођење и уједињење отпочиње управо оне године кад је писац осетио да је тешко болестан. Морао је да се лечи онда кад је требало да се бори. Пред сам почетак Првог светског рата, 1914. године, Кочићеви прелазе у Београд и Петра смештају у душевну болницу. И нестао је тихо, нечујно, у праскозорје једног августовског дана 1916. године у поробљеном Београду. Некако пред смрт он је са уздахом рекао: "У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству вајме и умријех." Пријатељи су га ујутру нашли у мртвачници.

Умро је 27. августа 1916. године у Београду. Преминули у душевној болници сахрањивани су без ковчега, али по специјалном наређењу управника, један од пацијената направио је сандук за Кочића, а свештеник Гавра Милошевић сутрадан је одржао велико опело писцу и народом трибуну. Пацијент који је направио ковчег заузврат добио је Кочићев нови капут.

Капела се тада реновирала, па је тело до сахране стајало у болничком купатилу, а сахрањен је у црвеним, болничким папучама и са шајкачом.

Друштво Змијање из Бањалуке, затражило је дозволу од Кочићеве жене да се Петрови посмртни остаци из Београда преместе у Змијање. Онда је дала дозволу да се то уради, али се брзо предомислила јер је десет дана пред планиран пренос посмртних остатака отишла у општину и затражила стражу за Кочићев гроб.




Можда вас и ово занима

Претходно Следеће


Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија - песника из целог света

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта