Вито Николић – НЕКА МЕ НЕ БУДЕ

Нека ме не буде кад будем престао да волим

јер тада од мене не би остало ништа

– можда само угарак неки голи

од читавог овог великог огњишта.

Опширније...

Татјана Веснић – ТЕБИ

Упалила сам свећу, и у Тебе гледам.

Борим се да успем, све да Теби предам.

Кад пред Тобом станем, више речи нема,

неко покајање почне да се спрема.

Одакле мени право, да ја Ти име спомињем,

него знаш добро, и саму себе опомињем,

волела бих много, да смо сви са Тобом,

и да свакој лажи, ми кажемо збогом.

Ти Пресвети Боже, премудрости наша,

из љубави рекао си, одлука је ваша.

Сваки дах са Тобом, мисао је боља,

ко сам да се мешам, кад слободна је воља.

Ал’ милост је Твоја једино што живи,

и којој се цела васиона диви,

не извлачи је из мене победниче Ада,

јер тад и мој живот у том бездану страда.

Не смем да Ти пишем, толико је тога,

велика су страдања и народа мога,

молитвом се клањамо сваком Твоме Свецу,

услиши Свети њихове, и помилуј нам децу.

Знам, слушали нисмо и сами смо криви,

без милости Твоје, не бисмо ни били живи,

ал’ нек деца наша Твоје добро желе,

и не помисле никад, да међ собом се деле.

Дај нам мили Боже, твога опроштаја,

молитвама нашег Светог Николаја,

одагнај нам Боже те мисли што нас даве,

јер сви смо ми чеда Светитеља Саве.

Опширније...

Татјана Веснић – БОЖИЈА МАЈКО

Божија мајко, Пресвета Дјево,

Да Теби пишем песму, превише је смело.

Нема тога стила, ни те игре речи,

да красоту Твоју, стихом овековечи.

Ја ћу само кратко, јер друкчије не могу,

од срца кажем хвала, што за нас се молиш Богу.

Шта Теби да кажем премила и красна,

тишином си својом сјајем била гласна.

Помислим понекад, и срце ми задрхти,

па зар смо могли тако да будемо крути.

Не смем ни да мислим, о злу људскога рода,

кад издадоше Сина, живога Господа.

Него нећу о томе, Ви то знате боље,

слабост је наша, баш широко поље.

Премила и снажна, Ти се за нас молиш,

стидим се пред тобом, а Ти нас опет волиш.

Па како да Ти вратим, голубице златна,

а Ти ми само кажеш, љуби свога брата.

Својом светлим ликом, Ти огњишта красиш,

и милошћу својом, хоћеш да нас спасиш.

До снаге Твоје чисте, мој ум не допире,

али знам да пред Тобом, свако зло се опире.

Од погледа Твога, речи ми занеме,

и више не знам тачно шта то значи време.

Хвала мила мајко, у славу Твога Сина,

Очи су нам слабе за сјај Ваших висина...

Опширније...

Татјана Веснић – ДЕЦА

О како су златна, о како су мила,

само они имају невидљива крила.

Пуно чистог осмеха и комадић неба,

и загрљај топли, е баш то њима треба.

Од спокоја свога ко лептирић лете,

нико никад не спава како спава дете.

Жалимо се стално па се онда мучимо,

од њиховог знања ми треба да учимо.

Из доброте њихове свака срећа зрачи,

осећаја најлепших они су берачи.

Не маре они за те лажне ствари,

не дају да ишта истину им квари.

Кад направе грешку у овој дивљини,

тако мудро кажу, молим те извини.

Поверење њихово сваким добром стекни,

па кад видиш дете, пред дететом клекни!

Опширније...

Татјана Веснић – НАЦИЈА

Између гора и високих планина,

живи мали народ пун људских врлина,

кроз векове броји он подвиге многе,

никуд не би стигли, без те братске слоге.

Застани на часак, па се добро сети,

плашили се нису за слободу мрети,

због нас они сијаше као сунце јарко,

херојством земљу красише ко Краљевић Марко.

Косовски јунаци поставише рез,

водио њих је један Свети Кнез,

није моја земља ваш прљави пазар,

не дирај ми светиње рече Свети Лазар.

Кад напаст нас опколи, одговорисмо још тврђе,

јер други су хтели да нам буде грђе,

праг ми нећеш прећи тврд сам ја ко гвожђе,

даље од мог брата, стаде Црни Ђорђе.

Не дајем ја образ за ваш рачун бланко,

од најјачих учио је тај Вукотић Јанко,

хоће и још један на Церу да их шчепа,

па без страха похита Степановић Степа.

Прерушена смело као нека шпијунка,

са браћом је војевала и велика Милунка,

не дирај на села, писао је Глишић,

а све живо појури тај Живојин Мишић.

Од хероја наших и земља се тресла,

а у исто време, стварао је Тесла,

поноситих Срба из те земље мале,

ником јасно ништа, мисле то су шале.

Било је још нових, различитих кошмара,

слава и част, јунацима са Кошара!

Летели нам ноћу, гађали на блеф,

а са праћком срушисмо 117-еф.

Шта да кажем даље, од туге се и смејем,

неким лепим стихом, строфу бих да грејем,

па размишљам кога сада људи воле,

за српску славу бори се наш Ђоковић Ноле.

Можда им и даље, ипак није јасно,

а њему није проблем да свима каже гласно,

радите шта хоћете, нећу да се предам,

у срце ове нације ја срећним оком гледам!

Опширније...

Татјана Веснић – СУЈЕТА

Сујета људска, јао што је гадна,

као да је сваке туђе ствари гладна.

Тако је слаба, у њој не сија ништа,

Свак’ ко је има, ту су му утопишта.

Него, тако је и глупа, ничему не служи,

она се само са слабостима дружи.

А некако желим да поручим свима,

сваки жив човек, свој дар има!

Нико није браћо, даљи од пода,

свако својим путем како уме хода,

на растојању истом сви смо ми од земље,

срце нек је наше Божији атеље.

Пробај стићи Њега, е ту краја нема,

тек кад корак пођеш, безброј је дилема,

ка светлости ходајмо а не да се брукамо,

и по прашини овој, међ собом се тркамо.

Кад размислим боље, мало ме и стид,

каткад и ја насучем се, на слабости хрид.

Не гутајмо замку тих мрачних дубина,

држимо се моћних светлосних висина!

Опширније...

Татјана Веснић – ХРАБРОСТ

Она из мира, истину бира,

и неће да игра како други јој свира.

Тако је кротка, не прави буку,

ал’ не даје никада да на другог дижу руку.

Врло је смела када злобни плану,

и не скреће главу на другу страну.

Увек је спремна кад неко је на мети,

ал’ није јој циљ да икоме се свети.

Она једино пред добротом клечи,

па осећа дужност да неправду спречи.

Хитра је увек кад очи јој мажу,

и брига је баш, шта други ће да кажу.

Особина људска она је снажна,

од ње дрхти свака глупост лажна.

Красила је она све наше хероје,

па уплаши и непријатеља домовине моје.

И сад је има, но треба нам још више,

због ње се истина слободније дише.

Права је само, кад пуна је милине,

и често је представник све људске врлине.

И онда када хоће да завлада пакост,

пут јој спречава та прејака храброст!

Опширније...

Татјана Веснић – ЛУКАВСТВО

Има једна неман гадна, 

што интелигентно уме да се множи,

у народу од давнина они су познати,

зову се вукови у јагњећој кожи!

Њима су увек намере добре,

па тако скривају перфидне злобе,

него време и за њих ради своје,

па почну да плаше ко праве сподобе.

Користе смело тај умни апарат,

пекли су дуго свој прљави занат,

надам се да ће и они к свести да дођу,

па за нечим добрим да бар мало пођу.

Преварили јесу, и то много пута,

јер и наша памет уме да залута,

њима на савест, нисам тада знао,

коме они служе, а то је анђео пао.

Увек је чудно, делују добри,

ал’ несвесно у мени неки чудан осећај ходи,

нек за наук нам буде да пазимо јасно,

и кад погрешиш некад, не значи да је касно.

Нешто ми каже, другу песму смисли,

јер ружне ми теме, прљају мисли,

и свеци нас уче не буди груб,

но мудар ко змија, безазлен ко голуб!

Даље ћу тихо, дигнуте главе,

тешко ће ме плашити те њихове страве,

време и за њих врло јасно каже,

све су то биле лажне амбалаже.

Опширније...

Татјана Веснић – ПРЕЦИ

Мој славни предак, диктира у перо,

сине љубљени, кроз живот иди смело,

никада не мари за лажно одело,

и добро запамти шта је Божије дело.

Мој славни предак, пред непријатеља стаде.

Даље нећеш моћи, овде су блокаде.

Знам ја ваше џихаде и Аде,

чуј, па мени живот, живи Бог даде!

Мој славни предак, знао је да прашта,

душа је његова кроз зло прошла свашта,

но не знају они да повредит не могу,

никога сем себе, па нек вежбају јогу.

Мој славни предак, истину је знао,

јер је силу славну, срцем упознао.

Говоре њему да истине су двије,

па не може то тако, онда једна није!

Мој славни предак, збунити се није дао,

пред иконом Свеца уплакан се огледао,

пред Господом живим, из срца се кајао,

и са лажју света није се спајао.

Пролазили тако, векови бројни,

малена земља, напади гнојни,

сатирали прво огњишта и тело,

ал’ душа наших предака, држала се смело.

Дошла су сада друга времена, 

Завет свима нама, нека је опомена!

Јер сада је борба мислено јака,

и оно што нам нуде, да не буде квака!

Будимо јаки јер мржња је слабост,

али не прихватај друже ничију баналност,

истину запамти и не дај да те збуне,

јер ће ветар разум, ко сухо лишће да ти дуне.

Наш славни предак, знао је да воли,

и да се по својим њивама соколи,

у погледу његовом, ко да вечност сија,

знао добро он је, шта то души прија!

Запамтимо браћо, ко су преци наши,

историја говори да л’ их ико плаши,

јер има сила нека у овоме роду,

и само слогом дишимо истинску слободу!

Опширније...

Татјана Веснић – СРЕЋА

Пријатељи моји, је л’ знамо шта је срећа?

Нешто ми се чини да туга је све већа.

Па не може срећа, ни да се зна ни обећа,

срећа се само чистим срцем осећа.

Срећа је чиста, не живи на силу, 

но многи је траже баш у ништавилу.

Не може она у ништавилу да живи,

Зато што се само људској чистоти диви.

Причамо о срећи, да се разумемо,

а не да неке глупе приче доказујемо.

Причама краја нема, није то сад тема,

јер љубав и срећа, нису теорема.

Љубав и срећа, нису ни каква слика,

премда је Инстаграм, слика грмолика.

Љубав и срећа, не могу да се купе,

иако нас маме те богате групе.

Добро, то смо чули и сви то као знамо,

или можда ипак и даље сумњамо?

Ако сумњамо онда ајде ти се сети,

када ти душа као птица лети?

Да није можда лажно материјално дело,

хајде мили искрено, стави прст на чело!

Причамо о срећи која дуго траје,

и која ти праву, дугу снагу даје!

Када није битно ни пиће ни храна,

само да не буде оних старих рана.

Пусти људе друге, не дај да те збуне,

осећај у теби, е то су златне струне.

Када сија око и све ти је лако,

када дрхтај срца, осећа се јако.

Мислиш да је касно, наравно да није!

Уз истину праву, свако срећу пије.

Смело реци хоћу, почни лаж да рушиш,

кад истину љубиш, тад срећу не губиш!

Опширније...

Татјана Веснић – СНАГА

Шта је снага а шта слабост,

је л’ имамо дилему?

Немој да те лажни збуне,

да не би и ти лако, био у проблему.

Истина је много јака,

а друга је прича млака,

може проћи инстант таква,

само на брзака, разуме се кварњака.

Но гле време ради своје,

док чува своје снажне хероје,

а кад лукави на врата куцне,

можда ће и палима, у глави да кврцне.

Устај друже не чекај, немој да се плашиш,

јер живот у времену, већ дебело машиш,

а време ко време, ево и сад тече,

зар не видиш да душу злотвори ти гњече.

Хоћеш снагу? Реци гласно,

и све ће ти бити јасно.

Неко те је товарио, и лажима преварио,

ал’ не мари нека њега, јер и он је слабић био!

Снажно стоји храбра срца,

и кад злотвор, у срце ти пуца,

слаб се крије иза лажи,

јер снаге нема да своје оснажи.

Доброта људска највећа је сила,

иако делује да је само мила,

ај пробај соколе, ти то да издржиш,

да видиш кол’ко лакше је, другога да ружиш.

Па све те ружне намере туђе,

и од највеће гадости су грђе,

сваки потез да другог заболи,

само ће овог првог да разболи!

Шта је снага а шта слабост,

да ли ипак знамо,

хоћемо ли сада јасно, у очи да се гледамо?

Опширније...

Татјана Веснић – ИСТИНА

Једна кратка реч у којој цела твар стоји,

хитра као зрак, сваком живот кроји,

једноставна, лака, двосмислена није,

из извора живота своје знање пије.

Тражимо је стално, па зборимо речи,

у глави нам често, разна глупост јечи.

Мислимо да знамо ко је од чега пречи,

а никако да одемо тамо где се лечи.

Погледајмо децу како силно стоје,

безгрешни и чисти свако добро броје,

истину знају пред очима им блиста,

не треба им умовање да следују Христа.

Ал’ ми одрасли често правимо проблеме,

олошасмо кроз живот па покрећемо теме,

а кад би се преслишали кроз заповести десет,

шта је истина а шта лаж, не би било дилеме.

На бојишту стојимо, истине и лажи,

размислите ко вам је, Господ ил’ ђаво дражи,

преслишајте се сами, маните папире,

заповести 10, не дај да ум од истине се опире.

Све што овде пишем, не пишем да судим,

и ја се браћо из греха у истини будим,

само кажем гласно, истина је јасна,

нема их две, једна је и прекрасна!

Ал’ ајмо сада овде, на дневну реалност,

говоре ми свашта, форсирају дуалност,

а кад на истину станеш, и мало се смириш,

са сервираном лажју, нећеш да се мириш!

Лажи истина не смета, она и хоће да су исте,

слободу лажну форсира, да провуче анархисте!

Провоцира и нас да се залетим да их сломим,

али нема ми друге него да за њих се Богу молим.

Допустио је Господ да се студира право,

да колико толико, бар живимо здраво,

него све те науке правде само време море,

ништа не би потребно било, да смо слушали Њега горе!

И сад о истинама у множини причаш, 

вртиш игре речи,

умараш ме човече, 

глава ми од глупости звечи!

Преслишај се сам, 

потруди па се покај мало,

да би нам заједно у срећи, 

ново сунце засјало!

Ја те чекам са ове стране, у мирисном цвећу,

колико себи, толико и теби желим срећу.

Помози и ти мени, док за све има наде,

велика је милост, коју нам свима Господ даде.

Опширније...

Татјана Веснић – РЕЧИ

Шта те речи кажу, и не мора да значи,

срце моје зна, Ко је од смрти јачи.

Шта те речи зборе, искомбиновано слово,

па нас тера често да тражимо ново.

Ново куда иде, није шала мала,

па се лако деси да испаднем будала.

Слушам људе неке, мозак би нам плели,

уствари су само, своју славу хтели.

Зато пази срећо, куд те мисли оду,

место им је тамо, на прашњавом поду.

Заводе нас они, јако, строго, битно,

а храброст им танка ко семено сито.

Ставили гримасе, и те ’соушл скилсe’,

а врло су често баш велике стипсе.

Хоће да нас уче, да нас сасвим збуне,

да душа ми моја кô цвет горски труне.

Нису они криви, нису могли снажно,

да стану уз радост и кажу то је важно!

Да истину бодре, поштење и слогу

па да виде сами како сијат могу.

И ја збуњен ходам, у главу речи ушле,

а тело тужно стоји, кô поток после суше.

Рекли су ми једно, а ја се добро сећам,

како сам ко дете, осећô се вечан.

Шта су игре речи, нисам тада знао,

само сам срећан сјај од звезда крао.

Шта се збило данас, па ја имам школе!

А мисли ме страха у сред ноћи море.

Неке мисли чудне, миришу на сплетке,

па ми нема друге, него назад на почетке.

Прочитô сам књиге и видео света,

ал’ искра у оку, никако да цвета.

Шта су речи светске, чему оне служе,

мозак ко да тове, душу ко да руже.

Све води донекле, и судари се само,

радост срца желим, ко пролеће рано.

Једноставност ума, мир и скромне жеље,

да одагнам мисли, мучне гонитеље.

Куд да пођем сада, шта је оно право,

осећам да има, и гле! Мисли су ђаво.

Па зар тако мучно, истину да сазнам,

учио сам школе, а ум ми био празан.

Обмана од речи да не гледам право,

па зар слеп да будем Светитељу Саво!

Хајде на почетак, мили Божији робе,

да сија искра среће, у срцу дах слободе.

Хоћу, кажем хитро, мислим ја сам битан,

а пред силом добра видех да сам ситан.

Но Милост је већа од сваког мог греха,

дуго ходах гордо, по ивици стреха.

Почиње да боли, да кида да се ломи,

лакше би ми било, да сам сам у коми.

Овај жетву хоће, шапуће мисли смело,

само да не скројим, ново светлости одело.

Страшне речи снажне, аргументи силни,

враћање у прошлост, кô ласкавци милни.

Напада са страна, кроз људе, кроз твари,

борба страшна то је, помоз’те преци славни.

Ко се око мене мота, шта се са мном збива,

опет речи тражим, очај у души бива.

Хоћеш речи срећо, речи живе, чисте, силне,

да ти душу у трену, у небеса вине?

Милости прекрасна, је л’ време за право,

да и ја грешан почнем да размишљам здраво.

Да зеница ока, капљу росну види,

да се искра у срцу моје обмане не стиди.

Ходи где су тајне, јер истина је тешка,

добићеш је по мало јер свуда вреба грешка.

Слушај Оце шта ти кажу, почни да се трудиш,

кад се праве речи сместе, почећеш да се будиш.

И ево Николаја, Оца нашег Светог,

бритког пера арија, вечно Богу заклетог.

Завршио он је, те многе школе стране,

ал’ му Господ милост даде да склапа речи одабране.

Дођоше тад к мени те праве речи чисте,

сјајне као сунце, ко најлепше излетиште.

Нема новог браћо за спасење души,

све је Господ рекô да мрак света сруши.

Е тада слова наша, у ред прави стану,

па причају речи које из срцу плану.

Да завршим причу, математика је јасна,

ко се труди добрим, ко воли и прашта,

речи тада слатке су, као дечија машта!

Опширније...

Татјана Веснић

Татјана Веснић рођена је 24. септембра 1988. године у Београду. Мајка је десетогодишњег дечака. Бивши професионални спортиста, по струци дипломирани журналиста, док је своју професионалну каријеру започела као новинар још за време студија 2008. године, потом радила као продуцент, да би након неколико година ушла директно у привреду и развијала маркетинг у свим доменима пословања за реномиране, успешне компаније.

Своју инспирацију у писању проналази у стварном и реалном животу, најпре искуственом. 

Изузетно се труди да задржи језичку једноставност и да своје мисли којима је претходило искуство, преточи у риме. Садржај песама се може сматрати и неком личном исповешћу, изузетно есенцијалних и згуснутих порука. Своје књижевне узоре проналази пре свега у светоотачкој литератури, док од класичних „земаљских“ писаца вреднује старе, и како каже непревазиђене класике, углавном руске и балканске.

Велики је поборник Српске Православне Цркве, и изричито сматра да се поред благодети и силе Духа Светога, једино тамо крије исконска мудрост и познање истине. Колико труда и послушности, толико и мудрости.

Према стилу њених песама, можемо видети да је веома критична према интелектуалцима који своја знања темеље искључиво по својој земаљској умној мери и тиме превише смело постављају одређене стандарде и по себе и по друге, такође и различитим „new age guru“ интернет доктринама, као и новим „модерним“ поставкама слободе и истине. У складу са овим, можемо цитирати и једну од њених реченица из песама: „Говоре мени да истине су двије, па не може то тако, онда једна није“.

Татјана је своју прву збирку поема „Речи“ издала у септембру 2023. године, написана је како каже за 20 дана, али је у њој тињала веома дуго док није изашла на папир, а песме су излазиле једна за другом, великом брзином, ноћима.

Друга збирка песама је на путу и биће усмерена највише ка политичко-историјским темама.

Иако опис о Татјани и њеном раду делује мало више „традиционалан“ , још је занимљивије истаћи да се цео живот бавила екстремним спортовима, прецизније пењањем уз стене. Била је државни јуниорски првак. Своју рану младост провела је као већина Београђанки, дружећи се, излазећи, бавећи се модом и пратити све што је актуелно, и што треба и што не треба, па тим пре, редови њених песама управо могу бити добра порука за неке нове генерације и ова нова времена.

Опширније...