slike pesnika

Владимир Мајаковски – ВОЗНЕСЕЊЕ МАЈАКОВСКОГ

vladimir majakovski voznesenje majakovskog
(Из поеме Човјек
Пјесник сам. Учите дјецу: „Сунце се
рађа над ковиљем.“ С љубавне постеље,
иза његових власи – глава љубљене.

Очима избацила стријелу к сунцу
Склони тај осмјех слађан!
Срце стреми к пуцњу,
а грло бритву сања.
У мутном сну демон сами –
расте туга нова.
Иде за мном,
у воду мами,
води на руб крова.
Снијег около,
и снијег пун јада.
Изгуби ће му се траг.
И он пада –
на лед!
пада
премрзли смарагд.
Дрхти душа.
У леду је она,
и неће из њега изићи!
Тако ћу и ја,
омађијан,
обалом Неве ићи.
Корак –
на мјесту бдим.
Мрднем се –
простор не хватам
Пред собом кућу видим.
А иза леденог прозора –
зора трбуљата.¹

С руског превео Божо Булатовић



¹Алузија на разнобојно цвеће у излозима апотека. Прим. прев.

slike pesnika

Станислав Винавер – О, ПЕСМО МОЈА

stanislav vinaver o pesmo moja
О, песмо моја, мено без мена
О, песмо моја, чудна, без чуда,
Трепете модри тамних пламена,
Пожаре црни, музико луда.

О, иди право, не скрећи с пута
– Нас зову гласи тајних суштина –
О, бој се страсти вихорних кнута,
Бој се дубина земских, висина.

О, иди право, не међ туђине.
Бол, радост, све је ван ствари психе,
Песмо божанска, у плес суштине,
Кроз провалијске даљне маглине
У безданове бескрајне тихе.

Станислав Винавер, Звучни предео
Чигоја штампа, Београд, 2005.
slike pesnika

Јехуда Амихај – ТУРИСТКИЊА

jehuda amihaj turistkinja
На великом камену поред Јафа-капије
седи златна девојка из Скандинавије
и маже се уљем за сунчање
као да је на плажи.

Рекох јој: Не иди у ове уличице,
мрежа успаљених младожења ту је разапета,
клопке похотника. А дубље унутра,
у полумраку, набрекле панталоне
стараца, и бестидна пожуда под маском молитве
и бола и заводнички жамор на много језика.

Некад је хебрејски као сленг божји
на овим улицама,
сада га ја користим за свету жудњу.
slike pesnika

Милана Јањичић – ТАЛИСМАН

Заштити ме од урока и зла, 
зађи у дубине у које још нико зашао није, 
уђи у срца, читај им мисли. 
У земљу мртвих се спусти, 
питај их за тајне неоткривене нама, 
питај их коме се моле и да ли их ране 
тамо доле боле. 
Хватај снове који путују изнад наших глава, 
али не само када се спава. 
Снове које сањају будни, 
могу бити опасни и задивљујући. 
Тамо иза мрака крије се велика тајна, 
ја је не познајем. 
Све су то путеви којима не могу проћи, 
орнаменти мистике налазе се по њима. 
Моја нога крочити не може, 
али ти имаш моју душу 
и носи је тамо. 
Она ће осетити све, знаће 
и ткаће песме лепше од јутарње росе. 
Али, пази да је на том путу не изгубиш.

slike pesnika

Милана Јањичић – КРОЈЕН ПО МОЈОЈ МЕРИ

Ти си моја сенка, 
у твојим очима видим себе. 
Вековима се познајемо, 
а да се нисмо срели. 

Ти си половина мене, 
ја сам твоје ребро. 
Једно без другог 
не можемо. 

Тражимо се по скривеним хоризонтима, 
залазимо у пределе непознате,
лутамо по неистраженим пределима свемира
само да би се нашли. 

Сусрет тај концентрисаће читаву васиону 
у једну тачку и цео свет радоваће се са нама. 
Хармонија ће бити главна нота песме. 

Задивићемо људе и звери, 
смрт ће тада бити нема. 
Господ ће нас благословити, 
а Љубав ореолу даровати.
Тама обузела свет 

Свет је постао мрачан. 
Врлине су бачене у блато, 
нема више Љубави, Вере и Наде. 
Људи су окренули леђа Богу. 
Па шта ја ту могу? 

Могу да кажем да је срамота, 
бити човек саздан по лику Бога, 
а бити тако мали у величини коју нам 
је Господ дао. 
Бити ништа, а моћи бити све. 

Бог нам је дао здравље, 
дао нам је небо и земљу, 
Љубав да влада између нас, 
дао нам је Мир, 
дао крила да полетимо високо. 

Ми смо се окренули од њега, 
исмејали све врлине, 
погазили све што је свето, 
срушили сваки храм који смо могли, 
каљали се по сваком блату. 

Опрости нам Боже грехе наше, 
Мајко поред Сина што се молиш, 
опрости Христе што на крсту стојиш, 
опрости Цркво, опростите сви Свети, 
нека нас Ваша молитва посвети.

slike pesnika

Милана Јањичић – ЊЕМУ

Посвећено Александру М. 

Разумем твоје одласке,
тумачим твоју мисао по твом лицу.
Када у очима других твоја светлост нестане
у мојима тада сија још јаче.
У очима мојим ти си свитац.
Јер само ја знам шта у себи носиш.
Мој прекор и сувишна питања
одраз су моје љубави.
Због тебе сам се међу људе спустила,
пустила да ме време гази.
Твоја љубав ме је у исто време крунисала и
разапела.
Једино теби сам допустила да видиш моје
ране док исцељујем твоје.
Наше ране су дубоке и тешке, истините.
Али, гледамо се право у очи.
Без очију твојих слепа би постала.
Моја душа држи твоје сидро да брод не
потоне и на дну се нађе,
у теби видим наду и безнађе.
Кошмарна зима пред нама стоји,
децембар своје пахуље шаље,
али мајске топлине вуку нас даље.
Ако успемо да помиримо децембар
с мајем, ја ћу знати да у теби још трајем.
Ништа није за веке векова сем љубави
то знаш, једино смрт може доћи по нас.
Зато се сакриј у мене, ја ћу се у тебе скрити
и никакве патње за нас неће бити.
Ти само буди уз мене.

slike pesnika

Милана Јањичић – ПРИЈАТЕЉ

Ходаш покрај мене када свет обузме
тама,
када сам сама.
Сузе, ђердани моји, падају доле,
али ти не даш да ме боле.
У срцу све се слама
и нема више плама.
Додиром твојим нежним,
не даш ми да пред патњом бежим.
Стојимо заједно када киша пада
и када сунце сја,
па и кад звезде прашину своју спуштају доле,
твоје се руке за мене моле.
Најчистија радост си моја,
ја сам сенка твоја.
Пратим те где год пошао,
кроз ватру и воду,
па и кад сви од тебе оду.
slike pesnika

Милана Јањичић – ПОРЕКЛО

Одакле смо дошли?
Да ли смо са звезда пали,
или су нам анђели, браћа наша
скинули крила и пустили нас на земљу?

Јесмо ли бирали ишта,
или суђаје шију,
и судбину нашу од нас крију?

Бог ли нам судбину или слободну вољу даје,
ма зна ли ико од нас шта је?
Тежак је живот, ал’ живети се мора.

Конце нам као луткама повлачи неко,
играћемо тако надалеко и
тајну носити у срцу дубоко.

Открије се она реткима и они је знају,
али ништа од тог сазнања нам не дају.

Ма нека сам бачена у тамницу живота,
борићу се, па макар прошла и стота.
У борби као лав међу хијенама ћу да страдам,
али нећу дозволити да падам.
Ако и паднем, ја устаћу брзо
јер борац никад не одустаје.

slike pesnika

Милана Јањичић – ОДЛАЗАК

Изашла сам из нашег сна,
босонога без ичега,
без трунке прашине по својој одећи
од неиспуњених жеља, неизречених речи.
Бол на мом лицу и последњу сузу у оку,
сваки пролазник је могао да види
јер то више нисам крила.

Тајне и успомене носим у себи и
то је једино што не откривам другима,
једино што се налази дубоко у дну моје
душе.
Испод самог дна, лежи нешто много
вредније.
Лежи опроштај.

Мислила сам да бес и мржња ће да ме
сломе,
али научила ме је Љубав нечему већем.
Оног тренутка кад погледала ме је у очи,
чистоћу њену и бескрајну дубину
која је спремна до смрти да иде,
да гори кроз векове у највећем пламену.

Она која је спремна да се жртвује,
да остане до краја када све тоне,
у висине да се вине, па ако падне
да се сама исцели.
Опет верна и дуготрајна.
Клечећи пред Господом се моли.
Љубав од свих сила највиша.

Она ми је дала снаге да опростим теби,
жара бол утихнуо је сада,
али она ме није дала.
Она ме учи:
Опраштати, велика је тајна.
Она се носи дубоко у себи,
она те чисти од сваког зла.

Опраштам ти изгубљене снове,
издају и горке сузе,
сваки дрхтај и страх,
последњу наду што ми узе.
Јудо, иза леђа дошао си мени,
а у срце забио си нож
док у очи си ме гледао.

Бог нека опрости и ја ћу са њим,
нека ти буде све што пожелиш,
али далеко од мене и мога срца.
Не прилази оном чему дорастао ниси.
Опрости ти мени што очекивала сам много,
од тебе без крила да полетиш високо.
Пад обома морао је бити,
ал’ ја ћу опет да летим високо.

slike pesnika

Милана Јањичић – ТЕБИ

На дан кад сам дошла,
знала сам шта хоћу.
Тражила сам тебе ноћу,
осмех и очи чарне
које за мене бејаху тада тајне.

Нисам знала да срешћу те икад,
прича наша почела је сама,
тражили смо љубав и
нашли једно друго, али
опет тражимо се дуго.

Тражила од тебе да ме само волиш,
ти одлучио си да ме сагориш.
Издао ме када најмање срце се нада,
остала сам скамењена хладна.

Јуда, у моје зашао је срце,
узео све што сам часно и чисто дала,
крала и од себе саме да бих теби
плавентило неба дала.

Остала сам сама са болом у срцу,
опраштам ти бол на лицу,
опраштам срце и сломљене снове,
али твоја патња нека ме не зове.

Одлазим сада и желим ти срећу,
бежати од судбине више ја нећу.
Нека Бог ти савршенство сазда,
али оног који изда – сам је себи казна.

slike pesnika

Милана Јањичић – БЕЗ СНА

Ноћ тече спокојна и нема,
а тебе поред мене нема.

Туга ме буди,
у очи ме гледа,
судбино,
мени се не да.

Љубав тужна крај пута стоји,
безнадежну песму поји.

Господе,
пред ноге ти падам,
не дај ми да овако страдам.

slike pesnika

Милана Јањичић

Милана Јањичић је рођена 4. априла 1999. године у Врбасу. Завршила је основну школу "Вук Караџић" у Србобрану као и средњу школу "Светозар Милетић" у Србобрану. Гимназија – општи смер. Од малих ногу жели да упише књижевност јер ју је мајка као мању учила да чита, и гледа документарне филмове о писцима. Већина њих имала је болне приче на овај или онај начин, и кроз те приче, стихове и прозу, научила је много о људима, осећањима и животу. Песничка је душа, визионар као и сви они, али како каже слабија на делу. Међутим, труди се и даје све од себе да најбољим могућим речима искаже оно што осећа и о чему размишља, а највише изнесе и подели своју бол са другима и тиме такне туђа срца. Покаже им да поезија учи, а највише од свега лечи као што би рекао Јован Јовановић Змај: "Где је бола, где је јада – песма снажи." Једног дана би волела да постане књига, тј. да напише књигу. Јер како каже пролазна је као и сви људи на овом свету, али оно што напишемо, не пролази. Увек ће се наћи негде далеко у некој библиотеци књига коју ће неко прочитати.

Песме је почела да пише још у средњој школи, али их није објављивала у јавност. Међутим, превазишла је страх захваљујући једном дивном момку коме је посветила песму Њему за њу једна од најзначајнијих њених песама. Не воли о себи да прича, па за крај може да се опише кроз стихове Сергеја Јесењина: "Ко сам? Шта сам? Само сањалица коме око испи магле лет, и свој живот узгред, тужна лица, ја проживех уз остали свет."

Тренутно живи у Србобрану, месту близу Новог Сада.

(14. јул 2021)

Претходно Следеће

Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија – песника из целог света

Поезија суштине је сајт за поезију и прозу песника целог света и свих векова. Само овде песме можете читати ћирилицом и латиницом. Лепота је у поезији.

Љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена.

Родољубива поезија

Најлепша српска родољубива поезија.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива овога сајтаАрхива овога сајта