Посвећено Александру М.
Разумем твоје одласке,
тумачим твоју мисао по твом лицу.
Када у очима других твоја светлост нестане
у мојима тада сија још јаче.
У очима мојим ти си свитац.
Јер само ја знам шта у себи носиш.
Мој прекор и сувишна питања
одраз су моје љубави.
Због тебе сам се међу људе спустила,
пустила да ме време гази.
Твоја љубав ме је у исто време крунисала и
разапела.
Једино теби сам допустила да видиш моје
ране док исцељујем твоје.
Наше ране су дубоке и тешке, истините.
Али, гледамо се право у очи.
Без очију твојих слепа би постала.
Моја душа држи твоје сидро да брод не
потоне и на дну се нађе,
у теби видим наду и безнађе.
Кошмарна зима пред нама стоји,
децембар своје пахуље шаље,
али мајске топлине вуку нас даље.
Ако успемо да помиримо децембар
с мајем, ја ћу знати да у теби још трајем.
Ништа није за веке векова сем љубави
то знаш, једино смрт може доћи по нас.
Зато се сакриј у мене, ја ћу се у тебе скрити
и никакве патње за нас неће бити.
Ти само буди уз мене.
