Изашла сам из нашег сна,
босонога без ичега,
без трунке прашине по својој одећи
од неиспуњених жеља, неизречених речи.
Бол на мом лицу и последњу сузу у оку,
сваки пролазник је могао да види
јер то више нисам крила.
Тајне и успомене носим у себи и
то је једино што не откривам другима,
једино што се налази дубоко у дну моје
душе.
Испод самог дна, лежи нешто много
вредније.
Лежи опроштај.
Мислила сам да бес и мржња ће да ме
сломе,
али научила ме је Љубав нечему већем.
Оног тренутка кад погледала ме је у очи,
чистоћу њену и бескрајну дубину
која је спремна до смрти да иде,
да гори кроз векове у највећем пламену.
Она која је спремна да се жртвује,
да остане до краја када све тоне,
у висине да се вине, па ако падне
да се сама исцели.
Опет верна и дуготрајна.
Клечећи пред Господом се моли.
Љубав од свих сила највиша.
Она ми је дала снаге да опростим теби,
жара бол утихнуо је сада,
али она ме није дала.
Она ме учи:
Опраштати, велика је тајна.
Она се носи дубоко у себи,
она те чисти од сваког зла.
Опраштам ти изгубљене снове,
издају и горке сузе,
сваки дрхтај и страх,
последњу наду што ми узе.
Јудо, иза леђа дошао си мени,
а у срце забио си нож
док у очи си ме гледао.
Бог нека опрости и ја ћу са њим,
нека ти буде све што пожелиш,
али далеко од мене и мога срца.
Не прилази оном чему дорастао ниси.
Опрости ти мени што очекивала сам много,
од тебе без крила да полетиш високо.
Пад обома морао је бити,
ал’ ја ћу опет да летим високо.
