(Из поеме Човјек)
Пјесник сам. Учите дјецу: „Сунце се
рађа над ковиљем.“ С љубавне постеље,
иза његових власи – глава љубљене.
Очима избацила стријелу к сунцу
Склони тај осмјех слађан!
Срце стреми к пуцњу,
а грло бритву сања.
У мутном сну демон сами –
расте туга нова.
Иде за мном,
у воду мами,
води на руб крова.
Снијег около,
и снијег пун јада.
Изгуби ће му се траг.
И он пада –
на лед!
пада
премрзли смарагд.
Дрхти душа.
У леду је она,
и неће из њега изићи!
Тако ћу и ја,
омађијан,
обалом Неве ићи.
Корак –
на мјесту бдим.
Мрднем се –
простор не хватам
Пред собом кућу видим.
А иза леденог прозора –
зора трбуљата.¹
•С руског превео Божо Булатовић
¹Алузија на разнобојно цвеће у излозима апотека. Прим. прев.
