slike pesnika

Иван В. Лалић – ПИСМО

ivan v lalic pismoВинчанско писмо, жиг у иловачи,
Глинени голуб, мокри ветрокази –
Ко тражи, нађе; свет траје јер значи,

И обнавља се у пламену, влази
И саопштењу. Свет је писмо, древно,
Непоуздано, али још на снази –

И тако читамо га свакодневно,
Ми, правог смисла потоњи читачи
И гонетамо значење му гневно,

Ми суђеници, прислилни тумачи
Заданог писма које смислом прети
Из сваког слова. При том понављачи –

Понекад назреш у ваздуху, лети,
Небеску ружу која милост зрачи –
И то је знак, ал основа се сети:

Винчанско писмо, жиг у иловачи.


[Иван В. Лалић – ПИСМО (Завод за уџбеник, Београд, 1997)]

slike pesnika

Рајко Петров Ного – СУНЦОКРЕТ

rajko petrov nogo suncokret
Већега лудака нема

Шија му се од тежина искривила
Нејак је то ослонац за главу блесаву
Од сунца обневиделу
У светлост лудо заљубљену
Ко монах онај звездочатац
Што у самштини скапа
Док му се ласте по рукавима гнезде
Низ реку пиљећи у звезде
Па и кад оболео од туге свео
Стидљиво огромну главу срцу ближе пригне
И кад му зенице ситне поиспадају
Он и тад сунце упорно сања
Као у мају

Лудака већега нема

slike pesnika

Рајко Петров Ного – ВРАТИ СЕ У ПЕЋИНУ

Врати се у пећину у напуштени дом
Спржило сунце спржило сумануто
Па шта још изгубљен
По свету тражиш белом
Шта обезглављен

Чујеш ли ветар
Олују чујеш ли страшну
А твоје шуме
Твоје даљине
Како је топло камену
У крилу земље
Како мравима
У мравињаку

Залутали ти прсти
У косу туђе драге
Одавно лишће их тражи
Самотне неће руке ти бити
Галеб ће да долети

Са земљом да будеш једно
На земљу глава нек пада
Шта се ту измотаваш
Упорно изван шуме
А лудо жељан хлада

 
slike pesnika

Херман Хесе – ПОЗНАЈЕМ ТАКВЕ...

herman-hese-poznajem-takve
Неке су душе толико своме детињству још дом
да тој чаролији никад не могу да се отму;
живе слепи и никад, потпуно прожетим сном,
не науче језик којим збори се у животу.

И тешко њима кад их преплаши судба зла
и изненада реско у стварност кад их прене!
Из дечјег поверења тргнуте и из сна,
гледају животну страву немоћне њихове зене.

Знам оне које рат пробудио је тек
када живота свога пређоше половину:
отад кô месечари дрхтећи проводе век
и од живљења пате и од страхова гину.

Као да постиђено згрожено човечанство
хоће да постане свесно у њима, безнаднима,
колика крв натапа све Земљино пространство,
колико свирепости и бездушности има.

• Превео Бранимир Живојиновић
(Из књиге Херман Хесе Песме, Београд, 2007)

slike pesnika

Херман Хесе – ПОНЕКАД

herman-hese-ponekad
Понекад нам све изгледа лажно
и све тужно, кад уморни, слаби,
боловима скољени лежимо,
сваки покрет у жал се претвара,
свака радост сломљених је крила,
па чежњиво слушамо даљину
неће л' отуд нова радост доћи.

Али радост не долази, нема
ван нас самих никада судбине.
У сопствено морамо да биће
ослушнемо, опрезни вртлари,
док отуда, расцветалих лица,
не израсту радости нове,
докле нове силе не израсту.

• Превео Бранимир Живојиновић
(Из књиге Херман Хесе Песме, Београд, 2007)
slike pesnika

Херман Хесе – СРЕЋА

herman-hese-sreca
Док ловиш срећу и док је гониш
ти ниси још за срећу зрео,
макар све најдраже пало ти у део.

Док за губитком сузе рониш,
док те без танка циљ привлачи,
ниси још свестан тога шта мир значи.

Тек кад се сваке жеље клониш,
кад ни циљ више ни жудњу не познајеш
и срећи разна имена дајеш,

тада ти плима свега што се збива
не дира више срце, и душа ти почива.

• Превео Бранимир Живојиновић
(Из књиге Херман Хесе Песме, Београд, 2007)
slike pesnika

Даница Марковић – УСПАВАНКА

danica-markovic-uspavanka
Кад зимње почне да се спушта вече,
Гасећи бледи децембарски зрак,
С тобом маленом на руци затече
Уморну мене рани зимски мрак.

Певам ти бајке, меке успаванке,
Несталих душа радост, бол и вај,
Док осмех љуби твоје усне танке,
Уз прве звезде бледуњави сјај.

Ти мелодијом уљуљана меком,
Очице склапаш, савладане сном;
Не слутиш како у трепету неком
Душа ми трне пред судбином злом.

Не знаш да реч ми свака сузу скрива.
Јауком звучи сваки меки тон,
И срце да је – што песму разлива – 
Умрлих тежња живи пантеон.

*
Ти си ме, дете, помирила с Богом,
Радошћу живот озарила нас,
Ал' тиме болу и страдању многом
Последњи није откуцао час.

Ти будиш наду будућности нове,
Из тебе ниче читав један свет:
Моје ћеш давно да васкрснеш снове,
И палих тежња да обновиш лет.

Ал ће ти душу страдање да мучи
Младости моје. Атавизам тај
Често ће пута као пехар жучи
Живота ведра да загорча сјај.

И док ти срце сродно срце тражи,
Најбоље од свих, што би могло тад,
Бол незаслужен да мелемно блажи,
Давни ће бити оборио јад.

Трунуће срце мајке на дну гроба,
– Та жртва рана злог удеса свог – 
Ал тебе неће сломити тегоба
Ако у срцу теби буде Бог.

Објављено у Босанској вили, 1910. године

Претходно Следеће
Најлепша љубавна поезија свих времена и много добрих и познатих великих песника. Српска прелепа љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена

Најлепша љубавна поезија свих времена и много добрих и познатих великих песника. Српска прелепа љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива овога сајтаАрхива овога сајта