и све тужно, кад уморни, слаби,
боловима скољени лежимо,
сваки покрет у жал се претвара,
свака радост сломљених је крила,
па чежњиво слушамо даљину
неће л' отуд нова радост доћи.
Али радост не долази, нема
ван нас самих никада судбине.
У сопствено морамо да биће
ослушнемо, опрезни вртлари,
док отуда, расцветалих лица,
не израсту радости нове,
докле нове силе не израсту.
• Превео Бранимир Живојиновић
(Из књиге Херман Хесе Песме, Београд, 2007)
