Кад зимње почне да се спушта вече,
Гасећи бледи децембарски зрак,
С тобом маленом на руци затече
Уморну мене рани зимски мрак.
Певам ти бајке, меке успаванке,
Несталих душа радост, бол и вај,
Док осмех љуби твоје усне танке,
Уз прве звезде бледуњави сјај.
Ти мелодијом уљуљана меком,
Очице склапаш, савладане сном;
Не слутиш како у трепету неком
Душа ми трне пред судбином злом.
Не знаш да реч ми свака сузу скрива.
Јауком звучи сваки меки тон,
И срце да је – што песму разлива –
Умрлих тежња живи пантеон.
*
Ти си ме, дете, помирила с Богом,
Радошћу живот озарила нас,
Ал' тиме болу и страдању многом
Последњи није откуцао час.
Ти будиш наду будућности нове,
Из тебе ниче читав један свет:
Моје ћеш давно да васкрснеш снове,
И палих тежња да обновиш лет.
Ал ће ти душу страдање да мучи
Младости моје. Атавизам тај
Често ће пута као пехар жучи
Живота ведра да загорча сјај.
И док ти срце сродно срце тражи,
Најбоље од свих, што би могло тад,
Бол незаслужен да мелемно блажи,
Давни ће бити оборио јад.
Трунуће срце мајке на дну гроба,
– Та жртва рана злог удеса свог –
Ал тебе неће сломити тегоба
Ако у срцу теби буде Бог.
Објављено у Босанској вили, 1910. године
