да тој чаролији никад не могу да се отму;
живе слепи и никад, потпуно прожетим сном,
не науче језик којим збори се у животу.
И тешко њима кад их преплаши судба зла
и изненада реско у стварност кад их прене!
Из дечјег поверења тргнуте и из сна,
гледају животну страву немоћне њихове зене.
Знам оне које рат пробудио је тек
када живота свога пређоше половину:
отад кô месечари дрхтећи проводе век
и од живљења пате и од страхова гину.
Као да постиђено згрожено човечанство
хоће да постане свесно у њима, безнаднима,
колика крв натапа све Земљино пространство,
колико свирепости и бездушности има.
• Превео Бранимир Живојиновић
(Из књиге Херман Хесе Песме, Београд, 2007)
