Глинени голуб, мокри ветрокази –
Ко тражи, нађе; свет траје јер значи,
И обнавља се у пламену, влази
И саопштењу. Свет је писмо, древно,
Непоуздано, али још на снази –
И тако читамо га свакодневно,
Ми, правог смисла потоњи читачи
И гонетамо значење му гневно,
Ми суђеници, прислилни тумачи
Заданог писма које смислом прети
Из сваког слова. При том понављачи –
Понекад назреш у ваздуху, лети,
Небеску ружу која милост зрачи –
И то је знак, ал основа се сети:
Винчанско писмо, жиг у иловачи.
[Иван В. Лалић – ПИСМО (Завод за уџбеник, Београд, 1997)]