Господо,
Ја сам сада у Осаки и зато ћу вам испричати о ономе што се десило у овом граду.
Некада давно дошао је један човек у Осаку у потрази за послом. Не знам како му је било право име. Он је једноставно хтео да буде слуга, па су га просто звали Гонсуке.
Гонсуке је кроз улазну завесу ушао у радњу за запошљавање и обратио се управнику, који је држао муштиклу у устима:
„Господине управниче, желео бих да постанем бесмртник и зато вас молим да ме упутите тамо где бих то могао да научим.” Управник је зинуо од чуда и неко време није проговорио ни речи.
„Господине управниче, да ли ме чујете? Ја бих желео да постанем бесмртник, па вас зато молим да ме упутите тамо где бих могао да научим све о томе.”
„Стварно ми је жао, али...”
Управник је тек тада наставио да пућка на своју муштиклу.
„Још нико није дошао код нас и тражио да буде бесмртник. Молим вас, идите негде другде.”
Незадовољан овим одговором, Гонсуке се примакао на коленима својих зелених панталона и почео да објашњава:
„Мора да је нека грешка. Шта ли оно пише на завеси на улазу у радњу? Зар не пише да људима налазите сваки посао? Пошто сваки значи било који, онда ви морате да ми нађете посао. Или сте можда исписали лаж на завеси ваше радње?”
Па, ако је тако, некако је и разумљиво што је Гонсуке био љут.
„Не, оно што пише на завеси није лаж. Ако већ инсистирате на послу на ком ћете постати бесмртник, онда дођите сутра поново. Ми ћемо га потражити у току данашњег дана.”
У сваком случају, управник је прихватио Гонсукеову молбу само да би избегао неугодну ситуацију. Наравно, нико није знао где се може изучити занат којим би се постао бесмртник. Тако се он за сада решио Гонсукеа, па је брже-боље отишао до лекара који је живео у суседству, испричао му о свему овоме и забринуто га упитао:
„Шта мислите, господине докторе, где да се човек запосли како би најбоље научио да постане бесмртник?”
Лекар је, очигледно, био затечен. Неко време је само седео прекрштених руку и зурио у бор у врту. Међутим, чувши управникову причу о Гонсукеу, лекарева лукава жена, чији је надимак био Стара Лија, одмах упаде у реч:
„Пошаљите га овамо. Нека дође код мене и ја ћу за две-три године од њега направити бесмртника.”
„Стварно? Драго ми је да то чујем. Најлепше вас молим да то и учините. Мени се увек чинило да бесмртници и лекари имају много тога заједничког.”
Не знајући шта се ту спрема, управник се смемо наклонио неколико пута, а онда се вратио кући, ван себе од среће. Киселога лица, лекар је погледом испратио управника, па се онда окренуо према својој жени и љутито је изгрдио:
„Зашто си испричала све те глупости? Шта ћемо ако се тај сељак буде бунио што га нисмо научили бесмртничким чаролијама премда је код нас провео више година?”
Међутим, уместо да призна да је погрешила, жена се презриво насмејала и узвратила, ућуткујући мужа:
„Хајде, ћути. У овим тешким временима наивчина као ти не може ни да се прехрани.”
Наредног дана припрости Гонсуке дође са управником, као што су се и договорили. Иако је данас Гонсуке обукао свечане хаљине са породичним грбом јер се први пут сретао са
својим газдом, ипак се уопште није разликовао од било ког драгог сељака. Вероватно је таква његова појава лекара била неочекивана: као да гледа некакву дивљу звер омамљивога мириса доведену из Индије, испитивачки је посматрао Гонсукеово лице и сумњичаво га упитао:
„Чујем да ти је жеља да постанеш бесмртник. Зашто то желиш?”
„Без неког посебног разлога. Једном сам видео замак у Осаки и помислио сам да ће чак и тако славан човек какав је Тојотоми Хидејоши, нажалост, једном умрети. Тада сам схватио да је човеков живот пролазан, ма како да је успешан и испуњен.”
„Вољан си да радиш било шта да би постао бесмртник?” не оклевајући прозбори лекарева лукава жена.
„Да, радио бих било шта, само да постанем бесмртник.”
„Онда, почев од данашњег дана, пуних двадесет година буди слуга овде код нас. Ако тако урадиш, по истеку тих двадесет година, открићу ти чаролије које ће те учинити бесмртником.”
„Хоћете ли? Велико вам хвала.”
„Заузврат, ти ћеш двадесет година радити овде без икакве наднице.”
„Добро, добро, пристајем.”
И тако је Гонсуке двадесет година служио у кући тог лекара. Вади воду из бунара. Цепа дрва. Кува пиринач. Риба под. И не само то, када доктор обилази своје пацијенте, он му чак носи торбу са лековима. И поред свега тога, никада ни једном речју не тражи ни паре као надницу за свој рад. Можете тражити по читавом Јапану, али нигде нећете наћи тако корисног слугу.
А када је коначно прошло двадесет година, Гонсуке је опет, као када је први пут дошао, обукао свечане хаљине са породичним грбом и изашао пред своје газде. Онда је учтиво захвалио на бризи током своје двадесетогодишње службе.
„Па, желео бих да ми данас покажете чаролије које ће ме учинити вечно младим бесмртником, као што сте ми давно обећали.”
Лекар је био збуњен овим Гонсукеовим речима. Радио је чак двадесет година без икакве наднице и како би уопште могли сада, после толико времена, да му саопште да не знају те чаролије? Зато лекару није преостало ништа друго него да скрене поглед у страну и одговори следеће:
„Моја жена је та која зна чаролије које ће те учинити бесмртником, па ће ти их она и показати.”
Жена је била сасвим прибрана.
„Ја ћу ти показати чаролије, али ти мораш да урадиш све онако како ти ја кажем, ма како то било тешко. Ако тако не учиниш, не само да нећеш постати бесмртник, већ ћеш и наредних двадесет година бити мој слуга без икакве наднице. А ако и то не будеш хтео, убрзо ће те стићи казна и ти ћеш умрети.”
„Добро. Гледаћу да урадим све како треба, ма како то тешко било.” Задовољно се смешкајући, Гонсуке је чекао женину заповест.
„Попни се сада на онај бор у врту.”
Жена му тако заповеди. Она, наравно, уопште није знала чаролије, па је вероватно мислила да ће он, ако му зада нешто тако тешко што не би могао учинити, остати још двадесет година код њих да служи без наднице. Међутим, чим је чуо њене речи, Гонсуке се одмах попео на бор у врту.
„Још више. Попни се још више.”
Она је мирно стајала на ивици трема и гледала горе у Гонсукеа на бору. Његове свечане хаљине са породичним грбом већ су лепршале на самом врху тог великог бора у врту.
„Сада пусти десну руку.”
Држећи се левом руком чврсто за дебелу грану бора, Гонсуке је полако пустио десну руку.
„Сада слободно пусти и леву руку.”
„Чекај! Чекај! Ако пусти и леву руку, тај сељак ће пасти. Доле има и камења, па ће сигурно страдати.”
И лекар је сада изашао на трем, забринутог лица.
„То није твој проблем. Ја ћу се за то побринути. Хајде, пусти леву руку!”
И пре него што је она стигла то да изговори, Гонсуке је одлучно пустио и леву руку. Знате већ и сами да је немогуће попети се на дрво и бити горе, не држати се ни једном руком а не пасти. Док дланом о длан Гонсукеово тело, његове свечане хаљине са грбом, одвојише се од крошње бора. Одвојише се, али не падоше, већ се зачудо, попут какве марионете, на тренутак зауставише на подневном небу.
„Много вам хвала. Захваљујући вама ја сам стварно постао прави бесмртник.”
Гонсуке се учтиво наклонио те почео мирно да корача небеским плаветнилом, пењући се све више, међу далеке облаке. Нико не зна шта је било са лекаром и његовом женом. Само је бор из лекаревог врта постојао још много година. Кажу да је онај богати трговац, Јодоја Тацугоро, наредио да му то велико дрво, које четири човека не могу обухватити када споје руке, преместе у његову башту да би могао да га посматра у зимском пејзажу.
