Textual description of firstImageUrl

Рјуносуке Акутагава | БЕСМРТНИК

Господо,
Ја сам сада у Осаки и зато ћу вам испричати о ономе што се десило у овом граду.
Некада давно дошао је један човек у Осаку у потрази за послом. Не знам како му је било право име. Он је једноставно хтео да буде слуга, па су га просто звали Гонсуке.
Гонсуке је кроз улазну завесу ушао у радњу за запошљавање и обратио се управнику, који је држао муштиклу у устима:
„Господине управниче, желео бих да постанем бесмртник и зато вас молим да ме упутите тамо где бих то могао да научим.” 
Управник је зинуо од чуда и неко време није проговорио ни речи.
„Господине управниче, да ли ме чујете? Ја бих желео да постанем бесмртник, па вас зато молим да ме упутите тамо где бих могао да научим све о томе.”
„Стварно ми је жао, али...”
Управник је тек тада наставио да пућка на своју муштиклу.
„Још нико није дошао код нас и тражио да буде бесмртник. Молим вас, идите негде другде.”
Незадовољан овим одговором, Гонсуке се примакао на коленима својих зелених панталона и почео да објашњава:
„Мора да је нека грешка. Шта ли оно пише на завеси на улазу у радњу? Зар не пише да људима налазите сваки посао? Пошто сваки значи било који, онда ви морате да ми нађете посао. Или сте можда исписали лаж на завеси ваше радње?”
Па, ако је тако, некако је и разумљиво што је Гонсуке био љут.
„Не, оно што пише на завеси није лаж. Ако већ инсистирате на послу на ком ћете постати бесмртник, онда дођите сутра поново. Ми ћемо га потражити у току данашњег дана.”
У сваком случају, управник је прихватио Гонсукеову молбу само да би избегао неугодну ситуацију. Наравно, нико није знао где се може изучити занат којим би се постао бесмртник. Тако се он за сада решио Гонсукеа, па је брже-боље отишао до лекара који је живео у суседству, испричао му о свему овоме и забринуто га упитао:
„Шта мислите, господине докторе, где да се човек запосли како би најбоље научио да постане бесмртник?”
Лекар је, очигледно, био затечен. Неко време је само седео прекрштених руку и зурио у бор у врту. Међутим, чувши управникову причу о Гонсукеу, лекарева лукава жена, чији је надимак био Стара Лија, одмах упаде у реч:
„Пошаљите га овамо. Нека дође код мене и ја ћу за две-три године од њега направити бесмртника.” 
„Стварно? Драго ми је да то чујем. Најлепше вас молим да то и учините. Мени се увек чинило да бесмртници и лекари имају много тога заједничког.”
Не знајући шта се ту спрема, управник се смемо наклонио неколико пута, а онда се вратио кући, ван себе од среће.
Киселога лица, лекар је погледом испратио управника, па се онда окренуо према својој жени и љутито је изгрдио:
„Зашто си испричала све те глупости? Шта ћемо ако се тај сељак буде бунио што га нисмо научили бесмртничким чаролијама премда је код нас провео више година?”
Међутим, уместо да призна да је погрешила, жена се презриво насмејала и узвратила, ућуткујући мужа:
„Хајде, ћути. У овим тешким временима наивчина као ти не може ни да се прехрани.”
Наредног дана припрости Гонсуке дође са управником, као што су се и договорили. Иако је данас Гонсуке обукао свечане хаљине са породичним грбом јер се први пут сретао са бсвојим газдом, ипак се уопште није разликовао од било ког драгог сељака. Вероватно је таква његова појава лекара била неочекивана: као да гледа некакву дивљу звер омамљивога мириса доведену из Индије, испитивачки је посматрао Гонсукеово лице и сумњичаво га упитао:
„Чујем да ти је жеља да постанеш бесмртник. Зашто то желиш?”
„Без неког посебног разлога. Једном сам видео замак у Осаки и помислио сам да ће чак и тако славан човек какав је Тојотоми Хидејоши, нажалост, једном умрети. Тада сам схватио да је човеков живот пролазан, ма како да је успешан и испуњен.”
„Вољан си да радиш било шта да би постао бесмртник?” не оклевајући прозбори лекарева лукава жена.
„Да, радио бих било шта, само да постанем бесмртник.”
„Онда, почев од данашњег дана, пуних двадесет година буди слуга овде код нас. Ако тако урадиш, по истеку тих двадесет година, открићу ти чаролије које ће те учинити бесмртником.”
„Хоћете ли? Велико вам хвала.”
„Заузврат, ти ћеш двадесет година радити овде без икакве наднице.”
„Добро, добро, пристајем.”
И тако је Гонсуке двадесет година служио у кући тог лекара. Вади воду из бунара. Цепа дрва. Кува пиринач. Риба под. И не само то, када доктор обилази своје пацијенте, он му чак носи торбу са лековима. И поред свега тога, никада ни једном речју не тражи ни паре као надницу за свој рад. Можете тражити по читавом Јапану, али нигде нећете наћи тако корисног слугу.
А када је коначно прошло двадесет година, Гонсуке је опет, као када је први пут дошао, обукао свечане хаљине са породичним грбом и изашао пред своје газде. Онда је учтиво захвалио на бризи током своје двадесетогодишње службе.
„Па, желео бих да ми данас покажете чаролије које ће ме учинити вечно младим бесмртником, као што сте ми давно обећали.”
Лекар је био збуњен овим Гонсукеовим речима. Радио је чак двадесет година без икакве наднице и како би уопште могли сада, после толико времена, да му саопште да не знају те чаролије? Зато лекару није преостало ништа друго него да скрене поглед у страну и одговори следеће:
„Моја жена је та која зна чаролије које ће те учинити бесмртником, па ће ти их она и показати.”
Жена је била сасвим прибрана.
„Ја ћу ти показати чаролије, али ти мораш да урадиш све онако како ти ја кажем, ма како то било тешко. Ако тако не учиниш, не само да нећеш постати бесмртник, већ ћеш и наредних двадесет година бити мој слуга без икакве наднице. А ако и то не будеш хтео, убрзо ће те стићи казна и ти ћеш умрети.”
„Добро. Гледаћу да урадим све како треба, ма како то тешко било.” Задовољно се смешкајући, Гонсуке је чекао женину заповест. „Попни се сада на онај бор у врту.”
Жена му тако заповеди. Она, наравно, уопште није знала чаролије, па је вероватно мислила да ће он, ако му зада нешто тако тешко што не би могао учинити, остати још двадесет година код њих да служи без наднице. Међутим, чим је чуо њене речи, Гонсуке се одмах попео на бор у врту.
„Још више. Попни се још више.”
Она је мирно стајала на ивици трема и гледала горе у Гонсукеа на бору. Његове свечане хаљине са породичним грбом већ су лепршале на самом врху тог великог бора у врту.
„Сада пусти десну руку.”
Држећи се левом руком чврсто за дебелу грану бора, Гонсуке је полако пустио десну руку.
„Сада слободно пусти и леву руку.”
„Чекај! Чекај! Ако пусти и леву руку, тај сељак ће пасти. Доле има и камења, па ће сигурно страдати.”
И лекар је сада изашао на трем, забринутог лица.
„То није твој проблем. Ја ћу се за то побринути. Хајде, пусти леву руку!”
И пре него што је она стигла то да изговори, Гонсуке је одлучно пустио и леву руку. Знате већ и сами да је немогуће попети се на дрво и бити горе, не држати се ни једном руком а не пасти. Док дланом о длан Гонсукеово тело, његове свечане хаљине са грбом, одвојише се од крошње бора. Одвојише се, али не падоше, већ се зачудо, попут какве марионете, на тренутак зауставише на подневном небу.
„Много вам хвала. Захваљујући вама ја сам стварно постао прави бесмртник.”
Гонсуке се учтиво наклонио те почео мирно да корача небеским плаветнилом, пењући се све више, међу далеке облаке.
Нико не зна шта је било са лекаром и његовом женом. Само је бор из лекаревог врта постојао још много година. Кажу да је онај богати трговац, Јодоја Тацугоро, наредио да му то велико дрво, које четири човека не могу обухватити када споје руке, преместе у његову башту да би могао да га посматра у зимском пејзажу.

Превели са јапанског  
Данијела Васић и Хироши Јамасаки Вукелић
Textual description of firstImageUrl

Пабло Неруда | МАТИЛДИ УРУТИЈА

Госпођо моја љубљена, много патње
осетих пишући за те ове песме које назвах
сонетима, много сам трпео, али
радост поклона већи је него
ливада. Знао сам добро и у почетку
да су по властитом избору и ради отмености
песници свих времена
одабирали риме што су звониле попут сребра,
кристала или канонада. Ја, с много понизности,
саградих ове сонете од дрвета, дадох им звук
тог опорог и чистог реса и такве треба да стигну
до твог слуха. Ти и ја, ходајући шумом
и пешчаном обалом, поред изгубљених језера,
пепељастим пространствима, скупили смо комаде
чистог дрвета, греде изложене љуљању
воде и времена. Од таквог најнежнијег иверја
саздао сам секиром, ножем, перорезом
ову дрвенарију љубави и подигао мале куће
од четрнаест дасака, да би у њима живеле
твоје очи које обожавам и певам. Тако утврдивши
своје разлоге љубави предајем ти овај центурион:
сонете од дрвета што су се уздигли само зато
јер си им ти даровала живот.
Textual description of firstImageUrl

Александар Пушкин | ПИСМО ОЊЕГИНА ТАТЈАНИ

Знам, разјашњење тужне тајне
дубоко ће вас увредити.
Какав ће презир племенити
изрећи ваше очи сјајне!
Шта хоћу? С каквом жељом кобном
отворићу вам срце своје?
Каквом ће сад весељу злобном
повода дати писмо моје.

Када је у вашем срцу чедном
нежности искру спазих једном.
Да верујем јој нисам смео;
Навици нисам дао маха,
слободу празну нисам хтео
да изгубим пун чудног страха.
Још једно нас је раставило…
Несрећни Ленски тад је пао…
Од свега што је срцу мило
срце сам тада отргао;
невезан ничим, ја сам затим
мислио да слобода може
да надокнади срећу: Боже!
Како погреших, како патим!

Не, да вас виђам, да вас пратим.
Да сваки осмех, поглед хватам
на вашем лицу и да патим,
ваш глас да слушам и да схватим
свом душом својом ваше чари
и савршенства од свих већа.
Да премирем крај вас у ствари,
и да се гасим… то је срећа!

А ја сам лишен свега тога;
Због вас ја лутам светом грубим;
сваки је час живота мога
драгоцен, а ја залуд губим
већ ионако тешке дане
судбином горком одбројане.
Мој век ће скоро да се скрати;
ал’ да бих био жив, у свести,
ја сваког јутра морам знати
да ћу вас током дана срести…

Бојим се да се плаше
од моје молбе очи ваше
ко од лукавства које кујем…
И гневни прекор ја већ чујем.
Да знате како страшно боли
љубавном жеђи бити морен,
у мом срцу које воли
гушити немир страшћу створен!
Ја жудим да крај ваших ногу
са сузама и болом слијем
сву љубав, молбе, све што кријем;
и све сто још изрећи могу!
А место тог, хладноћом лажном
и реч и поглед ја оружам.
Говорим с вама о неважном
и весео вам осмех пружам!…

Да противим себи, страсти,
више у моћи није мојој.
Реших: у вашој ја сам власти
и предајем се судби својој.
Textual description of firstImageUrl

Александар Пушкин | ТАТЈАНИНО ПИСМО ОЊЕГИНУ

Пишем вам – шта бих знала боље?
И шта вам више могу рећи?
Сад зависи од ваше воље
презрење ваше да л'  ћу стећи,
ал'  ако вас мој удес худи
бар мало троне и узбуди,
ви ме се нећете одрећи.

Да ћутим ја сам прво хтела,
и за срамоту мојих јада
не бисте знали ни ви сада,
бар да се надам да сам смела
да ћете опет к нама доћи
и да ћу ма и ретко моћи
у селу да вас видим нашем,
да се веселим гласу вашем,
да вам што кажем, па да затим
о истом мислим и да патим
дане и ноћи дуге сама
док не дођете опет к нама.
Ал'  особењак ви сте, знамо,
и тешка вам је селска чама,
а ми... ми ничим не блистамо,
но искрено смо ради вама.
Што дођосте у наше село?
У степи где мој живот траје,
ја не бих срела вас зацело
и не бих знала патња шта је.
Смиривши бурне осећаје,
можда бих једном (ко ће знати?)
по срцу нашла друга верна
и била бих му жена смерна,
а својој деци добра мати.

Други!...А'  не, ја ником не би'
на свету дала срце своје!
Одувек тако писано је...
Небо је мене дало теби;
мој живот сав је јемство био
да ћу те срести измеђ'  људи;
знам, бог је тебе упутио,
мој заштитник до гроба буди...
у снове си ми долазио,
и невиђен си био мио,
твој поглед ме је свуг прогањô
у души давно глас одзвањô...

Не, није ми се сан то снио,
јер чим си ушô, ја сам знала,
сва премрла и успламсала,
и рекла: он је ово био!
Ја тебе често слушах сама;
говорио си са мном једном
кад просјаку помагах бедном
и кад блажих молитвама
буру и јад у срцу чедном.
Зар ниси ти и оног трена,
о привиђење моје драго,
промакô  кроз ноћ као сена,
над узглавље се моје сагô
и шануо ми речи наде
љубави пуне и искрене?
Ко си ти? Чувар душе младе
ил'  кобни дух што куша мене?
Утишај сумње што мене гуше.
Можда су све то сање моје,
заблуде једне младе душе,
а сасвим друго суђено је...
Нек буде тако! Што да кријем?
Милости твојој дајем себе,
пред тобом сузе бола лијем
и молим заштиту од тебе...
Замисли: ја сам овде сама
и никог нема да ме схвати,
сустајем и мој ум се слама,
а немо моје срце пати.
Чекам те: наде глас у мени
бар погледом оживи једним,
или из тешког сна ме прени
прекором горким и праведним.
Заврших! Да прочитам стрепим...
Од стида више немам даха...
Ал' ваша част ми јемчи лепим
и предајем се њој без страха...
Textual description of firstImageUrl

Љубомир Симовић | ДЕСЕТ ОБРАЋАЊА БОГОРОДИЦИ

         Тројеручици Хиландарској

Мајко Слова и Спаса, Тројеручице,
нека наше чамце у благе луке
из густих олуја с пучине доведу
птице, излетеле из Твоје треће руке!

Тројеручице, катанце, браве и врата,
браћу у казану олова које кључа,
све што су безбројне руке закључале,
нека нам Твоја трећа рука откључа!

Тројеручице, док нас лове и мере
метром, литром, кантаром, тегом и врећом,
Ти, двеју руку склопљених пред кантарџијом,
измери нас, и помилуј нас, трећом!

Док кишу проткива суснежица, и вук,
риба и врана крећу на нас, у лов,
бескућнима у вејавици, Тројеручице,
Твој трећи длан нека нам буде кров!

Док се затварају све капије, сви капци,
пред смрадом наших грехова и рана,
Тројеручице, нек нам се отвори црква
на Твојој трећој руци сазидана!

Голе, млаћене моткама, секирама,
оборене под ноге, и дотучене
у подножју брда уз које смо се пели,
трећом нас руком, Тројеручице, исцели!

И узвиси, трећом руком, Тројеручице,
све оне који су, стотинама руку,
стотинама година, из жетвених слама,
бацани на дно казана и јама!

У овом свету несланих мора и јела,
док нам се броје последњи тренуци,
нек засветли, нек нас осоли, Тројеручице,
со суза, скупљена у Твојој трећој руци!

Тројеручице, луко и утехо,
мајко чокоту ког распињу и туку,
смилуј нам се, грешним и убогим, и прими
душе наше у Твоју трећу руку!

Двема рукама сахрањене, Тројеручице,
у ову земљу, испуњену муком,
нек нас из ове црне земље у облак
понесе храст, засађен трећом руком!
Textual description of firstImageUrl

Кајоко Јамасаки | ХЛАДНИ ДАНИ

Одабирати поврће, пиринач, месо и
рибе, спремати јело за породицу,
износити на сто.

Размишљам о кувању, о свакидашњем,
простом, а понекад веома
драматичном чину.

Сећам се хладних дана, када је
било тешко да се нађе једно
јаје, један кромпир.

Купус беше скупљи
од фриждера, и од
главе човека.

Тадашње воће, сада невидљиво,
стављам на дланове да
измерим тежину.

Само да осетим светлост крушке
из шуме. Оно што је хранило
нашу децу.
Textual description of firstImageUrl

Кајоко Јамасаки | ИСКОНСКИ ИНСТРУМЕНТ

Осим мене, нема никога. Почиње
вечерње: две монахиње,
у служби.

Моле се Богу, и птицама.
Тако чувају језик,
и речи.

Гласови, примитивни инструменти,
које им је дао Бог, благо греју
студени ваздух, и мене.

Биће снег: шума
крије птичји
мук.

Textual description of firstImageUrl

Изет Сарајлић | БЛУЗ

Било би занимљиво знати
куда ће послије нас наше душе.
Било би занимљиво знати
хоће ли послије нас под платанима киснути наше душе.

Било би занимљиво знати
хоће ли и даље као за наших живота хитати једна другој наше душе.
Било би занимљиво знати
шта ће у прољеће без нас осјећати наше душе.

Било би занимљиво знати
како ће без наших очију разговарати наше душе.

(1970)
Textual description of firstImageUrl

Франческо Петрарка | ЗАШТО ЋУТИМ

Зашто ћутим, шта је, ако љубав није,
Ал ако је љубав, Боже шта је она?
Ако је добра, зашто је злу склона,
Ако је зла, због чега слатка ми је?

Горим ли од себе, чему плач и тужба,
Крив ли сам томе, мало јаук вреди.
О жртва смрти, слаткоћо у беди,
Ако вас нећу, чему сте ми дружба?

Ал ако вас хоћу, здвајат немам права,
Супротни ме ветри, кроз шуму и бесноћу,
Терају у чамцу врх бездана плава.

Слаб разбор и греси разлог су ми сети,
Тако да не знам сам стварно шта хоћу,
Те се знојим зими а цвокоћем лети.
Textual description of firstImageUrl

Душан Матић | ТЕКУ РЕКЕ

Нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
нек носе што носе
нисам овде да продајем зјала да плачем над
изгубљеним илузијама
над отвореним провалијама
нисам рука која пише задатке који се допадају
свима
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
нек носе муљ
ружа свести на столу нек мирно почива за то
време
у коси свакој звезда ће касно да се јави
док стопе се дечије топе кроз поља широка као
први снег
и стонога лови сенке пале преко зида
и трава расте до изнад њеног чела
трава заборава или трава успомена није важно
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
нек спирају крв
трава заборава ил трава успомена то је све што
још остаје
нек теку реке, нек носе љубав
нек сањају реке све док дођем крају
нек теку око статуе лепше од меса јоргована
лепше од немог зачина труле месечине
лепше од немог шапата језиве месечине
нек лутају маказе бола по тим пропланцима
месечине
голе месечине јалове месечине
боље да ту лутају где греје ледена месечина
него у собама где спавају тек уснули љубавници
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке пуне
месечине
нек лутају маказе бола и турпије бола
да отупе оштре и опоре речи што се дижу као
оптужбе са ових постеља ватре и изврнутих
небеса
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
нек носе што носе
нек се дошаптавају са усамљеницима дуж ивица
градова нек иду руку под руку нек им
пресецају дах нек им подмећу ногу
шта мари
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
нек носе блато и бол
ко си ти што дижеш руку иза руке свести на столу
нек теку реке нек теку реке нек теку реке
ко си ти што туробно вичеш а главе нико да
окрене
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
нек носе злато и бол
ко си ти што плетеш замке око замака где умиру
голубови
нежни и непознати
ко си ти што си се толико загледала у статуу
убиственију од мириса зумбула
сву од игала ишчупаних из болног меса што није
дочекало своје наде на раскршћу где тако
позно ветар дува и где нема ниједног знака
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
уђи у прву кућу скрени лево пођи уз басамке
ту десно одшкрини
прва врата
нек теку речи, нек теку речи, нек теку речи
из једне у другу у трећу и тако редом у задњој
где је широм отворен прозор наћи ћеш гонг
и лупи што игда можеш
чуј
ништа
лупи опет у гонг лупај лупај
само не на прозор на прозору немој да играш
жмурке
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
главу не осврни
на прозору само немој да играш жмурке
само гледај: нешто се ту снује
колико је то смрти исписано и чије то смрти у слепим
очима статуе
не не играј жмурке на ивици прозора
вртоглавице су лаке као речи
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
нек теку речи, нек теку речи, нек теку речи
шта је то једна ноћ у празној соби крај гонга у
којој лупаш без престанка
нек теку реке нек теку реке нек теку реке у
којима све ноћи и она чак НОЋ
која их све обухвата
без сенке без шминке у крошњи јутра запеваће
ПТИЦА
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
нек носе љубав
шта је то једна ноћ чекања 60x60x12 још
једанпут толико још једанпут чекање је
брже од бројања
нек теку реке, нек теку реке, нек теку реке
нек понесу небеса са собом нек понесу и своја
корита
тј. нас
ти слушај само птицу и смех овај црвени и
изненадни
смех са усана статуе коју су пропустили
да погледају пре него што су напустили трг око
поноћи
смех добри и теби намењени
пропустили топли и једноставни смисао речи које ће
данас махинално да понављају
топли смисао који ће само деца пред излозима
загледана данас пре одласка у школу да
разумеју
нек теку, реке нек теку реке, нек теку реке
нек теку речи, нек теку речи, нек теку речи
у коси свакој звезда ће касно да се јави
и касна звезда у свакој речи да се јави.
Textual description of firstImageUrl

Душан Матић | БРОЈ 4 - 21 - 35

Зовем се Анита
Анита сам се звала
Пупољак руже сам била
Данас сам прост број у списку жртава бомбардовања
                                                                    Мадрида
Пупољак руже шпаније
руже шпаније
Кап крви шпаније

Једра ружа се разлива
Мртво дете говори нашим срцима
Четири године сам имала
Анита сам се звала
Будућност шпаније сам била
Оца свог и мајке љубимица сам била

Крв руже, ружа крви
Крвава рука шпаније у вијорној коси човечанства
Пламен који се повија над нашим данима
Румен и црн он веже наша јутра
Румен и румен он веже наше снове

Под месечином Мадрида, наша су срца немирна
Месече луди, месече добри, ти ниси сањалица, ти си око
                                                                        бомбардера
Учини да мирно спавају деца Мадрида бар ове ноћи
Месече не одбијај тако свесрдно сунчев изгубљен сјај
                                                                  иза лепезе ноћи
Месече не сипај тако немилице сјај по крововима
                                                                 Мадрида
Ноћи кад су тамне, мирна су наша срца за децу
                                                                Мадрида
Једна крвава ружа сва је већ разлистана
Зовем се Анита
Пупољак руже сам била
Имала сам четири године
Отац мој звао се Хуан
А мајка моја Аида
Били су радници
Али миловања њихових руку
Мекша су од пролећне свиле у зраку
Једна ружа у плахој крви је замочена
Љубимица оца и мајке своје сам била
Тада су дошли Капрони и Јункерси
Данас сам само мртав број 4 - 21 - 35
Коса је моја и црна и бујна и таласаста као реч и
                                                        земља Андалузија
Одакле, гладни са земље дошли су мој дед и отац у
                                                           фабрику текстила
Данас сам мртав број 4 - 21 - 35
У списку жртава бомбардовања Мадрида

Један нов пупољак руже се отвара
У лешу мом нећете наћи моје мајушно срце
Мајушну малу птицу у руци што дрхти
Уместо срца мог ту лежи сада хладно парче гранате
У лешу мом нећете наћи моје мајушно срце
Мајушну малу птицу у руци што дрхти
Моје срце данас је огромно срце радног шпанског народа

Зовем се Анита
Моје усне су непомичне али осмех мој лебди на уснама            
                                                         све живе деце шпаније
Моје очи су заувек склопљене али оне будне гледају са
                                осматрачница ка студентском кварту

Зовем се Анита
Ја сам срце, уста, очи живе шпаније
Моје срце лудо куца у Гвадалахари
Моје руке не играју више са луткама од крпа
Моје руке копају лагуме под Овиједом
Зовем се Анита
Моје босе ноге не гацају по прашини мадридског
                                                                    предграђа
                        Моје ноге јуре друмовима шпаније
Моје ноге тапакају по рововима родне шпаније

Зовем се Анита
Ја сам љубимица целе живе шпаније
Ја сам устрептали живи број најмлађе бригаде
Ја сам будућност, осмех и тешка срећа нове шпаније.

(1937)
Textual description of firstImageUrl

Сима Пандуровић | РЕЗИГНАЦИЈА

Опет је поноћ суморна
Опет је поноћ будном ми промакла
И меким крилом, тугом срце такла;
Опет је душа уморна,
А с груди
Терет није сишао. Шта мари?
Поноћ је прошла. – Зора руди...
Треба нам лећи, снови моји стари.

Често смо пута устали;
Често смо пута дуге ноћи бдили
И пркосили невидљивој сили.
Данас смо тужни сустали;
Па нека!
Ко ће још пеп`о срца сад да жари?
Најбољи одмор још нас чека.
Треба нам лећи, снови моји стари.

Сви ћемо проћи овако;
Сви ћемо брзо пребродити вале
Лудог живота, непојамно мале,
А тешке за нас тако.

И тада доћи ће добре судбе вечни дари:
Спокојство, мир, без бола, јада.
Треба нам лећи, снови моји стари.

Textual description of firstImageUrl

Херман Хесе | У МАГЛИ

Шетња маглом чудна се чини!
Усамљен сваки је грм и кам,
Дрво крај дрвета, у даљини,
Свако је сам.

Пријатеља пун био ми свет
Докле год живот у сјају би;
Сад, кад у магли поста клет,
Сваки од њих се изгуби.

Ни у кога мудрости ни
Ко не позна таме ћуд
Безмерно тихи су они
Што их одваја ледена студ.

Шетња маглом чини се грозна!
Догорева живот у осами
Нико више никог не позна
Сви су сами.

     •С немачког препевала Милена Ћировић

Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана