Знам, разјашњење тужне тајне
дубоко ће вас увредити.
Какав ће презир племенити
изрећи ваше очи сјајне!
Шта хоћу? С каквом жељом кобном
отворићу вам срце своје?
Каквом ће сад весељу злобном
повода дати писмо моје.
Када је у вашем срцу чедном
нежности искру спазих једном.
Да верујем јој нисам смео;
Навици нисам дао маха,
слободу празну нисам хтео
да изгубим пун чудног страха.
Још једно нас је раставило…
Несрећни Ленски тад је пао…
Од свега што је срцу мило
срце сам тада отргао;
невезан ничим, ја сам затим
мислио да слобода може
да надокнади срећу: Боже!
Како погреших, како патим!
Не, да вас виђам, да вас пратим.
Да сваки осмех, поглед хватам
на вашем лицу и да патим,
ваш глас да слушам и да схватим
свом душом својом ваше чари
и савршенства од свих већа.
Да премирем крај вас у ствари,
и да се гасим… то је срећа!
А ја сам лишен свега тога;
Због вас ја лутам светом грубим;
сваки је час живота мога
драгоцен, а ја залуд губим
већ ионако тешке дане
судбином горком одбројане.
Мој век ће скоро да се скрати;
ал’ да бих био жив, у свести,
ја сваког јутра морам знати
да ћу вас током дана срести…
Бојим се да се плаше
од моје молбе очи ваше
ко од лукавства које кујем…
И гневни прекор ја већ чујем.
Да знате како страшно боли
љубавном жеђи бити морен,
у мом срцу које воли
гушити немир страшћу створен!
Ја жудим да крај ваших ногу
са сузама и болом слијем
сву љубав, молбе, све што кријем;
и све сто још изрећи могу!
А место тог, хладноћом лажном
и реч и поглед ја оружам.
Говорим с вама о неважном
и весео вам осмех пружам!…
Да противим себи, страсти,
више у моћи није мојој.
Реших: у вашој ја сам власти
и предајем се судби својој.
дубоко ће вас увредити.
Какав ће презир племенити
изрећи ваше очи сјајне!
Шта хоћу? С каквом жељом кобном
отворићу вам срце своје?
Каквом ће сад весељу злобном
повода дати писмо моје.
Када је у вашем срцу чедном
нежности искру спазих једном.
Да верујем јој нисам смео;
Навици нисам дао маха,
слободу празну нисам хтео
да изгубим пун чудног страха.
Још једно нас је раставило…
Несрећни Ленски тад је пао…
Од свега што је срцу мило
срце сам тада отргао;
невезан ничим, ја сам затим
мислио да слобода може
да надокнади срећу: Боже!
Како погреших, како патим!
Не, да вас виђам, да вас пратим.
Да сваки осмех, поглед хватам
на вашем лицу и да патим,
ваш глас да слушам и да схватим
свом душом својом ваше чари
и савршенства од свих већа.
Да премирем крај вас у ствари,
и да се гасим… то је срећа!
А ја сам лишен свега тога;
Због вас ја лутам светом грубим;
сваки је час живота мога
драгоцен, а ја залуд губим
већ ионако тешке дане
судбином горком одбројане.
Мој век ће скоро да се скрати;
ал’ да бих био жив, у свести,
ја сваког јутра морам знати
да ћу вас током дана срести…
Бојим се да се плаше
од моје молбе очи ваше
ко од лукавства које кујем…
И гневни прекор ја већ чујем.
Да знате како страшно боли
љубавном жеђи бити морен,
у мом срцу које воли
гушити немир страшћу створен!
Ја жудим да крај ваших ногу
са сузама и болом слијем
сву љубав, молбе, све што кријем;
и све сто још изрећи могу!
А место тог, хладноћом лажном
и реч и поглед ја оружам.
Говорим с вама о неважном
и весео вам осмех пружам!…
Да противим себи, страсти,
више у моћи није мојој.
Реших: у вашој ја сам власти
и предајем се судби својој.
