Textual description of firstImageUrl

Александар Пушкин | ТАТЈАНИНО ПИСМО ОЊЕГИНУ



Пишем вам – шта бих знала боље?
И шта вам више могу рећи?
Сад зависи од ваше воље
презрење ваше да л'  ћу стећи,
ал'  ако вас мој удес худи
бар мало троне и узбуди,
ви ме се нећете одрећи.

Да ћутим ја сам прво хтела,
и за срамоту мојих јада
не бисте знали ни ви сада,
бар да се надам да сам смела
да ћете опет к нама доћи
и да ћу ма и ретко моћи
у селу да вас видим нашем,
да се веселим гласу вашем,
да вам што кажем, па да затим
о истом мислим и да патим
дане и ноћи дуге сама
док не дођете опет к нама.
Ал'  особењак ви сте, знамо,
и тешка вам је селска чама,
а ми... ми ничим не блистамо,
но искрено смо ради вама.
Што дођосте у наше село?
У степи где мој живот траје,
ја не бих срела вас зацело
и не бих знала патња шта је.
Смиривши бурне осећаје,
можда бих једном (ко ће знати?)
по срцу нашла друга верна
и била бих му жена смерна,
а својој деци добра мати.

Други!...А'  не, ја ником не би'
на свету дала срце своје!
Одувек тако писано је...
Небо је мене дало теби;
мој живот сав је јемство био
да ћу те срести измеђ'  људи;
знам, бог је тебе упутио,
мој заштитник до гроба буди...
у снове си ми долазио,
и невиђен си био мио,
твој поглед ме је свуг прогањô
у души давно глас одзвањô...

Не, није ми се сан то снио,
јер чим си ушô, ја сам знала,
сва премрла и успламсала,
и рекла: он је ово био!
Ја тебе често слушах сама;
говорио си са мном једном
кад просјаку помагах бедном
и кад блажих молитвама
буру и јад у срцу чедном.
Зар ниси ти и оног трена,
о привиђење моје драго,
промакô  кроз ноћ као сена,
над узглавље се моје сагô
и шануо ми речи наде
љубави пуне и искрене?
Ко си ти? Чувар душе младе
ил'  кобни дух што куша мене?
Утишај сумње што мене гуше.
Можда су све то сање моје,
заблуде једне младе душе,
а сасвим друго суђено је...
Нек буде тако! Што да кријем?
Милости твојој дајем себе,
пред тобом сузе бола лијем
и молим заштиту од тебе...
Замисли: ја сам овде сама
и никог нема да ме схвати,
сустајем и мој ум се слама,
а немо моје срце пати.
Чекам те: наде глас у мени
бар погледом оживи једним,
или из тешког сна ме прени
прекором горким и праведним.
Заврших! Да прочитам стрепим...
Од стида више немам даха...
Ал' ваша част ми јемчи лепим
и предајем се њој без страха...



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана