Textual description of firstImageUrl

Пабло Неруда | МАТИЛДИ УРУТИЈА



Госпођо моја љубљена, много патње
осетих пишући за те ове песме које назвах
сонетима, много сам трпео, али
радост поклона већи је него
ливада. Знао сам добро и у почетку
да су по властитом избору и ради отмености
песници свих времена
одабирали риме што су звониле попут сребра,
кристала или канонада. Ја, с много понизности,
саградих ове сонете од дрвета, дадох им звук
тог опорог и чистог реса и такве треба да стигну
до твог слуха. Ти и ја, ходајући шумом
и пешчаном обалом, поред изгубљених језера,
пепељастим пространствима, скупили смо комаде
чистог дрвета, греде изложене љуљању
воде и времена. Од таквог најнежнијег иверја
саздао сам секиром, ножем, перорезом
ову дрвенарију љубави и подигао мале куће
од четрнаест дасака, да би у њима живеле
твоје очи које обожавам и певам. Тако утврдивши
своје разлоге љубави предајем ти овај центурион:
сонете од дрвета што су се уздигли само зато
јер си им ти даровала живот.



Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана