Господо,
Ја сам сада у Осаки и зато ћу вам испричати о ономе што се десило у овом граду.
Некада давно дошао је један човек у Осаку у потрази за послом. Не знам како му је било право име. Он је једноставно хтео да буде слуга, па су га просто звали Гонсуке.
Гонсуке је кроз улазну завесу ушао у радњу за запошљавање и обратио се управнику, који је држао муштиклу у устима:
„Господине управниче, желео бих да постанем бесмртник и зато вас молим да ме упутите тамо где бих то могао да научим.”
Управник је зинуо од чуда и неко време није проговорио ни речи.
„Господине управниче, да ли ме чујете? Ја бих желео да постанем бесмртник, па вас зато молим да ме упутите тамо где бих могао да научим све о томе.”
„Стварно ми је жао, али...”
Управник је тек тада наставио да пућка на своју муштиклу.
„Још нико није дошао код нас и тражио да буде бесмртник. Молим вас, идите негде другде.”
Незадовољан овим одговором, Гонсуке се примакао на коленима својих зелених панталона и почео да објашњава:
„Мора да је нека грешка. Шта ли оно пише на завеси на улазу у радњу? Зар не пише да људима налазите сваки посао? Пошто сваки значи било који, онда ви морате да ми нађете посао. Или сте можда исписали лаж на завеси ваше радње?”
Па, ако је тако, некако је и разумљиво што је Гонсуке био љут.
„Не, оно што пише на завеси није лаж. Ако већ инсистирате на послу на ком ћете постати бесмртник, онда дођите сутра поново. Ми ћемо га потражити у току данашњег дана.”
У сваком случају, управник је прихватио Гонсукеову молбу само да би избегао неугодну ситуацију. Наравно, нико није знао где се може изучити занат којим би се постао бесмртник. Тако се он за сада решио Гонсукеа, па је брже-боље отишао до лекара који је живео у суседству, испричао му о свему овоме и забринуто га упитао:
„Шта мислите, господине докторе, где да се човек запосли како би најбоље научио да постане бесмртник?”
Лекар је, очигледно, био затечен. Неко време је само седео прекрштених руку и зурио у бор у врту. Међутим, чувши управникову причу о Гонсукеу, лекарева лукава жена, чији је надимак био Стара Лија, одмах упаде у реч:
„Пошаљите га овамо. Нека дође код мене и ја ћу за две-три године од њега направити бесмртника.”
„Стварно? Драго ми је да то чујем. Најлепше вас молим да то и учините. Мени се увек чинило да бесмртници и лекари имају много тога заједничког.”
Не знајући шта се ту спрема, управник се смемо наклонио неколико пута, а онда се вратио кући, ван себе од среће.
Киселога лица, лекар је погледом испратио управника, па се онда окренуо према својој жени и љутито је изгрдио:
„Зашто си испричала све те глупости? Шта ћемо ако се тај сељак буде бунио што га нисмо научили бесмртничким чаролијама премда је код нас провео више година?”
Међутим, уместо да призна да је погрешила, жена се презриво насмејала и узвратила, ућуткујући мужа:
„Хајде, ћути. У овим тешким временима наивчина као ти не може ни да се прехрани.”
Наредног дана припрости Гонсуке дође са управником, као што су се и договорили. Иако је данас Гонсуке обукао свечане хаљине са породичним грбом јер се први пут сретао са бсвојим газдом, ипак се уопште није разликовао од било ког драгог сељака. Вероватно је таква његова појава лекара била неочекивана: као да гледа некакву дивљу звер омамљивога мириса доведену из Индије, испитивачки је посматрао Гонсукеово лице и сумњичаво га упитао:
„Чујем да ти је жеља да постанеш бесмртник. Зашто то желиш?”
„Без неког посебног разлога. Једном сам видео замак у Осаки и помислио сам да ће чак и тако славан човек какав је Тојотоми Хидејоши, нажалост, једном умрети. Тада сам схватио да је човеков живот пролазан, ма како да је успешан и испуњен.”
