Опет је поноћ будном ми промакла
И меким крилом, тугом срце такла;
Опет је душа уморна,
А с груди
Терет није сишао. Шта мари?
Поноћ је прошла. – Зора руди...
Треба нам лећи, снови моји стари.
Често смо пута устали;
Често смо пута дуге ноћи бдили
И пркосили невидљивој сили.
Данас смо тужни сустали;
Па нека!
Ко ће још пеп`о срца сад да жари?
Најбољи одмор још нас чека.
Треба нам лећи, снови моји стари.
Сви ћемо проћи овако;
Сви ћемо брзо пребродити вале
Лудог живота, непојамно мале,
А тешке за нас тако.
И тада доћи ће добре судбе вечни дари:
Спокојство, мир, без бола, јада.
Треба нам лећи, снови моји стари.
