Анђелко Заблаћански – ИСПОД ЈАСИКЕ

Милану Ракићу

Уцвале речи усред бистрика у мутној бари,
Локвањи бели и жути, лотоси сном опијени;
У мени црна орхидеја кô злодух тихо стари,
А сва ми лепота врисне поносно у једној жени.

Искрено сам лагао другу кипућим страстима
У тмасти тишине с почетка и речи на крају,
Желећи да бар једна ме помене у молитвама,
Кад страсти и понос ширину душе упознају.

Тад запеваћу криком светици с камене плоче,
Вапаје да чују преци и сви потоњи моји
И Ти, коме пречесто окренусмо леђа, Оче.
О, колико боле мог рода вековни неспокоји.

И кад јасика у мом погледу тихо затрепери:
Знаћу, све што у дамарима беше, минуло је
И песме остаће само којима се љубав мери,
Док сред тишине у свему још куца срце моје.

30. јун 2020.

Опширније...

Анђелко Заблаћански – РЕЧИ

Васку Попи

Нека реч не разбије мук

испод храстове коре

диваном црви с мравима

нека се умире дамари

игра не може да почне

јер краљ је на издисају

ноћ ће под руже да склони

певање умрлих птица

пре јутрења у празнини

а кад се сасвим раздани

знаћу свакој песми име

стихованој из најцрње таме

9. јул 2019.

Из збирке Месечеве очи (2022)

Опширније...

Карл Сандберг – АМЕРИЧКИ ПЕСНИК

Мој дом је тамо међу шумним влатима прерије,

Међу сивим вечерима у долини.

Међу црвеним јутрима на планини.

Иза мене су градови, улице, реке

И бродски борови.

Ево, спавам за писаћом машином

И храпаво се смејем, 

Као што се смеје мој град, мој Чикаго.

Дајте ми десет хиљада листова папира!

У џеповима свог капута 

Носим хиљаде људских судбина,

У својој власти имам зоре љубави, ноћи мржње.

Моје кише и моји ветрови 

Довољни су за стотине јесени, сто извора

Сачувао сам још два плава океана

И шаку малих јутарње звезде...

Ево, седим за писаћом машином

И храпаво се смејем,

Као што се смеје мој град, мој Чикаго.

Опширније...

Јована Мицић – ПЕРСЕФОНА

Богови су тако хтели 

те ти дали еден злата

да умијеш њиме лице,

мермер бели

белог дана.

Ти си хтела да те љубе

црвен звона забран ватре,

да ти коса сва постане 

отровница чисте снаге.

Пружаше се вални снопи,

падаше на бели мермер,

ти постаде шта си хтела,

ти постаде свети време.

Крстила си време живо,

прекрстила свето бреме.

Раскрстила четри снопа,

два су сада само твоја.

Шаке су празни окови,

из грла цуре сокови,

нар је створио грех.

Нису криви богови,

ни омамни сокови,

гладни бејаше кербери.

Подсети ме како плачу 

хладни ветрови,

како дишу

распарчали гребени.

Подсети ме

где умиру

гладни кербери.

Опширније...

Јована Мицић – МИ

Зваћеш је онда својим именом,
мислићеш да ти је једино
оно остало,
између њеног и твога лика,
где не постојите више
ни ти,
ни она,
заглављени у међупростору
ваших слова.

Опширније...

Јована Мицић – СУЗО

Не дам ниједну кап

да твоја уста уснију,

да теку горски плодови,

ранама грешним умиру.

Јутро је овде заспало,

раме ми сузом увило.

Опече око љубљено,

пламен се разви у цвет.

Разљубише се ожињци

јер нељубљени снови умиру.

Угризе угњили мир, 

ожиљак косу одреза,

златотисну се пупољак.

Погини, сузо, за мене.

Опширније...

Јована Мицић – БОГИЊО

Лањски снегови, 

црна богињо, 

почињу.

Приклани 

заветном тишином

ћутимо,

ћутимо.

Раздор у понос скупљамо,

нека умиру.

Плаках

кад родих се на стени

где рекох које боје крв ми је.

Црни снегови падају...

Твоје лице је бледо,

суморно,

некако модро, 

хладно

и уморно.

Где ти је лик, облична иконо?

Мирише пена по води,

у води вртлог хуји,

у хуји смех да слути.

Посташе снегови бели...

Опширније...

Јована Мицић – ЧЕТИРИ СТРАНЕ СВЕТА

Чух светлост једу само ње гладни

који краду све што је њихово,

које само своје храни.

Узимају они све што је њима дато,

канџе су им од сувога злата,

из рана им крвари благо.

Рањавају они само своје лице,

туђи лик њих достојан није.

Чупају они само своје срце из груди,

јер њихова бол једино ту рану мије.

Њихова је рука свежањ срца, 

њихова се душа тако моли.

Чувари су они свих капија светова,

и иза Сунца и испред њега.

Клањају се они само на раскршћу 

четири стране света.

Опширније...

Јована Мицић – ПОТПИС

Одсекоше ми руке као закуп за лет.

Ископаше ми очи као залог за грех.

Оставише ме да миришем

све јорговане

свих пролећа

која ће тек доћи.

А ти се ниси одселила

из собе у којој станујеш,

а ја се још увек потписујем

да ме има

тамо где не постојим.

Опширније...

Јована Мицић – ТУЂЕ НЕБО

Преварих се,

туђе небо.

Светлост ти није

достојни сјај.

Гориш,

сагореваш пламен.

Вечно је немо

језеро

под вама.

Опширније...

Јована Мицић – ЈОШ ЈЕДНОМ И НИКАДА ВИШЕ

Још једном и никада више,

обећавам.

Само још једном 

да те угледам,

да те још једном запамтим,

а онда 

акобогда

да ослепим.

Опширније...

Јована Мицић – ЗАНЕМЕ СВЕТЛОСТ ОКОВАНА ВИСИНАМА

Царице,

занеме светлост окована висинама.

Устајте и запевајте

песму коју судба рађа

када сина уморнога

глас јаука не погађа.

Ваше име светлост није,

ви једете само време.

Вас је вечност незасита,

ваша снага камен бије.

Ваше очи нису никле,

ти сводови поглед живе.

Вама уста нису жедна,

вама дете воде пије.

Вама срце не самује,

вама мајка сина рађа.

Ви поносно ликујете

испод божјег огртача.

Вас су руке по рођену ставиле у свете дворе,

да се ваши гласи чују кроз све свете царске воде.

Та су звона саборници што вас крсте сваког часа,

вас је свећа позлатила,

хлеб и вино освајача.

Горе токе, црвени звекети

по поду громови, наши ветрови,

Ову земљу ми да једемо,

то је наше тело бело.

Ову воду ми да пијемо

то је наше море цело.

Црвена кап цвет уплакала,

уплакала црвен бисер

што га мома сада љуби,

под грудима она чува

кад га роса јутром буди.

Ову кућу да чувамо,

голо чело крст нам љуби.

Ово срђе да љубимо,

храброст нек нас вечно грли.

Када ноћу све затихне,

ништа осим дечјек плача,

то на платну тад корача

душа силних освајача.

Од једног пршљена мог

сачини ребро

испод златних одора.

Опширније...

Јована Мицић – МОЈЕ ИРЕАЛНО ПЛАВО

Зашто је море тако загасито плаво?

Глупо плаво, некако тамномастиласто плаво.

Тако непрестано ломи ноге, кичму, дави се у сопственој утроби.

Зашто умире тамо где му није крај?'

Веома глупо, признајем себи.

А још се и свађа са црним наказама

који га песмом блеска грде.

Не, нису криви мехури од памука, 

криво је то плаво, 

иреално плаво моје.

Ах, како је тако само глупо.

Свадљиво, гуши се.

Несвесно да удахне,

да смири се,

Мртво исплива,

ти дишеш несметано,

знаш.

Глупо моје, иреално плаво. 

Али, признајем, опасно си, ти,

моје иреално плаво.

Када си моје,

а ја волим те.

Када ниси,

онда умиремо.

Утишај се, 

моје иреално плаво, 

да ти не умрем ја.

Иреално ја,

иреално у мени,

иреално туђе,

могу да убију га, 

може да убије.

Иреално зна.

Опширније...

Јована Мицић – МЕТАМОРФОЗА

(Триптих)

Пешчаник

Хоћу своје лице да уједам.

Не, не свиђа ми се то.

Ову игру сенке да откривам,

бојим се да сазнам  ко је ко.

Тело је телу исти лик,

окрени да не наликујемо.

У правом одразу

прави рањава крик.

Пешчаник не заборавимо.

(Минут до метаморфозе)

 

Без опозива

Куда ме водиш овако

слепу и стару?

Улице моје цвеће не продају,

кише мију све да умију.

Лепа су лица умивених кипова.

Чини ли ми се или сунца миришу,

или ме душа,

овако слепу и стару,

гони на блуд?

Без опозива

приклањам се чину гонитеља.

Без опозива

метаморфоза изгара црну ноћ.

(Без права на опозив)

У јувелирницу улази старац

са брадом допола струка

са храстовом кором

у руке зараслом,

моли да казаљке

нико не дира.

(Молитвени чин ћутања)

Одвекпостојање

Помолићеш се када мук заћути.

Поклонићеш се гневу што усуд љуби.

Тело ти је оштро,

низ стуб се приклања цват.

Дуж стабла бодеж до грла,

на врху цвет.

Још једном погледај док ћутим.

Реци ми кога видиш?

Да ли те неко још моли

као ја што тебе љубим?

Поглед кроз мене, до тебе и натраг.

Нису ли твоје очи овоземаљске боје?

Опомена да вриснеш наглас.

(Вриснух у себи, вриснух наглас. Насмејах се)

Опширније...

Владимир Бабошин – ЈЕСЕЊИНУ

Можда не умем као ти да китим риме,

Али пишем само шта осећа душа 

Док у мени јасно звони твоје име,

Твој стих је говор што ми биће слуша.

Рођен си далеко од Србије нам миле, 

Али те поштује српски песник сваки,

У њима си, немоћне су смрти силе –

Још си у свакој, дугу што твори, ждраки.

Некад, на заласку сунца само сунце зађе,

Тад твоје име чујем у певу птичијем,

Твој стих се увек међу људима нађе,

С љубављу еон те чува у срцу свачијем.

Заувек, у сваком стиху, лик твој живи – 

Ти си руски светионик неуништиви. 

•С руског препевао Анђелко Заблаћански

Опширније...

Владимир Бабошин – УМЕТНИЦА ЈЕСЕН

Сликарка Јесен узима своје четке и платно,
Свакодневним скоковима мења пленере своје.
Једним потезом све врбе обоји у тамнозлатно,
А јавор одједном сав је жуто-црвене боје.

Чак и када хоризонт буде јој небескоплави,
Она у трену уме да дода врло тамне боје
И проспе кишне капи, а ником да не јави,
Зато, с јесени под руком нек вам амрели стоје.

Поља и отаве боји широким покретима,
Уметне клин тек никле тамнозелене ражи,
А све закити црвеним глоговим плодовима
И над челичном реком сунцем које смирај тражи.

•С руског препевао Анђелко Заблаћански

Опширније...

Владимир Бабошин – ОПРОСТИ МИ

Опрости ми и ја ћу опростити теби,
Али, не обећавам да ћу бити друкчији.
Међутим, откуцаји срца нам казују
Засад нас надахнуће још покреће.

Толико смо близу да ближе не може
И знамо цену јединства руку,
И јединства осећања датог нам Одозго.
Не плашимо се слабости живота,
Јер близу смо све док дишемо
И то добро знамо. Знамо, Ти и ја.

•С руског препевао Анђелко Заблаћански

Опширније...

Владимир Бабошин – КРИЛА

Крила! Понекад или углавном једна су за двоје. У животу ‒ узајамна, свеобухватна, раскриљена љубав, нажалост, веома је ретка. По правилу једно воли, а другом је довољно да буде вољено. Буду срећни што су крилати само за себе. Али и тада постоји опасност, јер се пожели летети више, изазов је да се крила рашире јаче, без питања може ли оно друго, жели ли да прати тај лет. Задовољи се (он или она) тихом и обичном срећом, свакодневним земаљским радостима, док оно друго жели само мир и спокој. Мир је широк појам, али га треба заслужити. Као што је Његов гласник рекао, Левије Матеј о Мајстору: „Није заслужио светлост, заслужио је мир“. Нека то буде проста потврда ђавола „који се крије у ситницама, наизглед неважним детаљима “, али у овом случају то је управо то. Овде је важно осећање које је неодвојиви део праве љубави. До ње се долази узајамним стрпљењем, међусобним разумевањем... Само се тако можемо спасити од свих промена нашег земаљског живота у којем се ниједна „љубавна барка није разбила о живљење“, опростите ми још један цитат, али ово су реи човека који је све лично искусио и није могао то преживети. Покушао је да узлети, покушао је да лети с више терета него што је могао поднети, али крила усамљеника лако се ломе. А кад се сломи и једно крило, лет је немогућ...

Брините о крилима, чувајте се кад окрилатите. Да, чувајте крила, мислите о њима кад их раскрилите. И не бојте се ‒ летите, летите! Бог нека вам благослови крило, оба крила, сва крила ваших птића у јату.

• С руског препевао Анђелко Заблаћански 

(Из књиге Од Пушкина до Капустина, 2019)

Опширније...