Царице,
занеме светлост окована висинама.
Устајте и запевајте
песму коју судба рађа
када сина уморнога
глас јаука не погађа.
Ваше име светлост није,
ви једете само време.
Вас је вечност незасита,
ваша снага камен бије.
Ваше очи нису никле,
ти сводови поглед живе.
Вама уста нису жедна,
вама дете воде пије.
Вама срце не самује,
вама мајка сина рађа.
Ви поносно ликујете
испод божјег огртача.
Вас су руке по рођену ставиле у свете дворе,
да се ваши гласи чују кроз све свете царске воде.
Та су звона саборници што вас крсте сваког часа,
вас је свећа позлатила,
хлеб и вино освајача.
Горе токе, црвени звекети
по поду громови, наши ветрови,
Ову земљу ми да једемо,
то је наше тело бело.
Ову воду ми да пијемо
то је наше море цело.
Црвена кап цвет уплакала,
уплакала црвен бисер
што га мома сада љуби,
под грудима она чува
кад га роса јутром буди.
Ову кућу да чувамо,
голо чело крст нам љуби.
Ово срђе да љубимо,
храброст нек нас вечно грли.
Када ноћу све затихне,
ништа осим дечјек плача,
то на платну тад корача
душа силних освајача.
Од једног пршљена мог
сачини ребро
испод златних одора.
