Богови су тако хтели
те ти дали еден злата
да умијеш њиме лице,
мермер бели
белог дана.
Ти си хтела да те љубе
црвен звона забран ватре,
да ти коса сва постане
отровница чисте снаге.
Пружаше се вални снопи,
падаше на бели мермер,
ти постаде шта си хтела,
ти постаде свети време.
Крстила си време живо,
прекрстила свето бреме.
Раскрстила четри снопа,
два су сада само твоја.
Шаке су празни окови,
из грла цуре сокови,
нар је створио грех.
Нису криви богови,
ни омамни сокови,
гладни бејаше кербери.
Подсети ме како плачу
хладни ветрови,
како дишу
распарчали гребени.
Подсети ме
где умиру
гладни кербери.
