logo poezija sustine»«•» «•»»«•» «•»»«•» «•»«•»Latinica «•»Ћирилица
Најлепша љубавна поезија. Великани родољубиве поезије. Описна и рефлексивна поезија. Најлепша поезија свих времена. Проза - кратке приче…
slike pesnika

Бранко Ћопић

Бранко Ћопић
Био је српски и југословенски књижевник. Рођен је 1. јануара 1915. године у Хашанима код Босанске Крупе. Умро је 26. марта 1984. године у Београду. Био је ожењен Богданком Цицом Ћопић. Живео је и радио у Београду. Писао је приповетке, романе, ратне песме и приче, те приче за децу. Био је учесник Народно-ослободилачке борбе, те уредник књижевних часописа и часописа за децу. Почео је да пише још у основној школи, а данас се сматра једним од најзначајнијих књижевника 20. века на овим просторима.
Бранко Ћопић је рођен 1, јануара 1915. године у селу Хашани код Босанске Крупе (Аустроугарска). Име је добио по песнику Бранку Радичевићу. Отац му се звао Вид, а мајка Софија, девојачки Новаковић. Имао је млађу сестру Смиљку и брата Рајка. Ћопићи су били земљорадници. Имање у Хашанима су купили од богатих Турака који су доласком Аустроугара побегли из Босанске Крајине. Вид је био аустроугарски поданик. Ратовао је на карпатском бојишту где је и рањен. Преминуо је 1918. године од последица рањавања и шпанске грознице. Тада је Бранку било четири године. Одрастао је са мајком Софијом, сестром, братом и дедом Радом, који ће касније постати један од главних ликова Ћопићевих дела.
Велики утицај на њега имали су и стриц Ниџо, који је радио у руднику у Америци, а након тога постао ратни добровољац, те ујак Андрија који му је усадио љубав према књизи. Деда Раде преминуо је 1920. године, а мајка се преудала за Стевана Ћука с којим је имала два сина, Предрага и Здравка. Рано детињство Бранко је провео у Хашанима чувајући овце са дедом, играјући се на пашњацима и слушајући стричеве приче о рату.
Године 1922. мајка га је уписала у основну школу у Хашанима. У почетку га школа није претерано занимала, али је прочитавши књигу „Мигел Сервантес“ коју му је дала учитељица заволео књиге и школу. Од тада је читао све што му се нашло по руком – од народних прича и приповетки, до модерне литературе. У књизи „Дечији писци о себи“ која је штампана 1966. године написао је како је мењао пуну торбу крушака за две књиге.
Године 1926. уписао је нижу гимназију у Бихаћу. Живео је у интернату и патио за родним крајем. Утеху је поново проналазио у књигама. Прво дело, кратки прозни састав под називом „Брацо“ објавио је 1928. године у омладинском часопису „Венац“.
По завршетку ниже гимназије уписао је учитељску школу у Бањалуци. Поново је живео у интернату где је почео да пише чланке, шаљиве песме и анегдоте за листове „Огледало“ и „Зембиљ“. Под утицајем комунистичких идеја објављивао је текстове који су у то време били „штетни“, па је из бањалучке пребачен у сарајевску учитељску школу. Следеће године враћен је у Бањалуку, али због истих идеја је поново избачен, па је школу завршио у Карловцу. Након тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Тада већ почиње озбиљно да се бави књижевним радом. Године 1936. објавио је прву причу у листу „Политика“ под називом „Посмртно руво Соје Чубрилове“. Од тада је кратке приче из живота крајишких сељака редовно објављивао у овом листу. Неке од њих постале су део збирки „Под Грмечом“, „Борци и бјегунци“ и „Планинци“. Осим тога, инспирисан народним причама које су му у детињству причали деда и стриц, почео је да пише дечије песме и приче. Књижевна критика врло брзо је прихватила његова дела, па је 1939. године на препоруку књижевнице Исидоре Секулић добио награду за песништво „Милан Ракић“.
Дипломирао је 1940. године, а већ следеће године отишао је у партизане. Углавном је био део културно-просветног сектора где је остао до самог краја рата. Боравећи на фронтовима с војском трудио се да забележи сваки детаљ те борбе. Тако су настале песме „Гроб у житу“, „На петровачкој цести“ и „Пјесма мртвих пролетера“ које су касније постале део збирке „Огњено рађање домовине“. Као ратни дописник „Борбе“ је почетком 1943. године објавио песму „Марш Пете дивизије“. У то време упознао је храброг војника који му је послужио као инспирација за стварање лика Николетине Бурсаћа. Борци, сељаци и земљорадници постајали су јунаци, а њихова храброст је у Ћопићевим делима постајала равна легенди.
Године 1945. постао је први главни уредник дечјег листа „Пионири“. Објављујући у „Пиониру“ дечје песме и приче почео је још интензивније да се бави књижевношћу за децу. Писао је песме и приче у којима су главни јунаци деца, а главни мотиви њихови несташлуци, увек се изнова враћајући на властито детињство у Хашанима код Босанске Крупе, на приче које су му приповедали деда Раде и стриц Ниџо. Искуства из рата и храброст бораца које је срео радећи као ратни дописник преточена су у нека од најчитанијих дела Бранка Ћопића. Тако су настале приповетке „Роса на бајонетима“, „Сурова школа“, „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, те збирка песама „Ратниково пролеће“. Деци је посветио романе „Орлови рано лете“, „Магареће године“, „Доживљаји мачка Тоше“ и многе друге приповетке и песме. Написао је позоришну комедију „Доживљаји Вука Бубала“ и „Ударници“, те сценарије за филмове „Живеће овај народ“ и „Мајор Баук“.
Крајем децембра 1945. године упознао је своју велику љубав Богданку Цицу Илић. Венчали су се на Видовдан 1951. године. Богданка је радила као педијатар у болници на Новом Београду, а Бранко је у свом стану уређивао лист „Пионири“.
Иако није много писао сатирична дела, неке од његових приповетки, попут „Избор друга Сократа“, „Фараон“ и „Одумирање срца“, сматрају се највишим дометом овог жанра у југословенској књижевности. Због сатиричне „Јеретичке приче“ објављене 1950. године Комунистичка партија, на челу с Јосипом Брозом Титом га је оштро осудила. Критиковао га је и његов велики пријатељ Скендер Клуленовић који је написао да је Ћопић ствари приказао неистинито посмарајући их „из бабије перспективе“. Критикован је и од стране других књижевника који су га оптужили да у својим делима више пише о сељацима него о Партији. Називали су га непријатељем социјализма, реакционаром, анархистом и противником прогреса.
Хајку на Ћопића детаљно је описао књижевни историчар Ратко Пековић у својој књизи „Судање Бранку Ћопићу“. Градски комитет Савеза комуниста Београда и Удба формирали су досијее о Бранку Ћопићу. Редовно је праћено његово кретање, говори које је држао на факултетима и разговори које је водио у кафанама. Осим тога, редовно је позиван и на саслушања у разне комитете, одборе и институције, а 1960. године искључен је из Комунистичке партије. Његов досије у Удби затворен је тек после седамнаест година.
Године 1964. у Ријеци су штампана „Одабрана дјела Бранка Ћопића“, а у Сарајеву и Београду „Сабрана дела“ у 12 књига. Шест година касније објавио је приповетку „Башта сљезове боје“ која је и деценијама касније остала део читанки у многим бившим југословенским републикама.
Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 16. децембра 1965. године, а редовни 7. марта 1968. године. Био је члан Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине.
Његова дела превођена су на енглески, немачки, италијански, француски, руски, албански, чешки, холандски, бугарски, мађарски, пољски, словачки, турски и кинески језик.
Обележен као „неподобан“ Бранко Ћопић је и даље често позиван на саслушања у полицији. Разочаран таквим третманом и смером у коме је ишла његова вољена земља пао је у депресију. 26. марта 1984. године извршио је самоубиство скочивши са Бранковог моста у Београду. У опроштајном писму навео је да сву своју имовину након смрти супруге Богданке поклања Српској академији наука и уметности. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Његова богата библиотека пренесена је у зграду САНУ, у собу која је данас легат Бранка Ћопића. Ту се, осим књига налази и неколико Ћопићевих портрета, слике Пеђе Милосављавиће, Лазара Вујаклије, Сафета Зеца и других.
На иницијативу његове супруге Богдане Задужбина Бранка Ћопића од 1898. године сваке године савременим српским писцима и песницима додељује награду „Бранко Ћопић“ за поезију и прозу. Многе улице, школе и библиотеке данас носе име великог српског и југословенског књижевника.

Дела:

Збирке приповетки
1938. Под Грмечом 1939. Борци и бјегунци 1940. Планинци 1946. Роса на бајонетима 1946. Свети магарац 1948. Сурова школа 1949. Људи с репом 1950. Одабране ратне приповетке 1952. Изабране хумористичке приче 1953. Љубав и смрт 1955. Доживљаји Николетине Бурсаћа 1959. Горки мед 1970. Башта сљезове боје 1975. Василиса и монах 1977. Скити јуре зеца

Романи
1952. Пролом 1957. Глуви барут 1958. Не тугуј бронзана стражо 1964. Осма офанзива 1975. Делије на Бихаћу

Збирке песама
1944. Огњено рађање домовине 1945. Пјесме 1947. Ратниково прољеће

Приповетке за децу
1940. У свијету медвједа и лептирова 1944. Приче партизанке 1945. Дружина јунака 1946. Доживљаји кума Торбе 1946. Бајка о сестри Ковиљки 1947. Вратоломне приче 1950. Приче испод змајевих крила 1952. Пијетао и мачка 1954. Доживљаји мачка Тоше 1958. Партизанске тужне бајке 1958. Вечерње приче 1960. Приче занесеног дјечака 1971. Глава у кланцу, ноге на вранцу 1975. Лијан води караване

Романи за децу
1957. Орлови рано лете 1960. Магареће године 1961. Славно војевање 1963. Битка у Златној долини Песме за децу 1945. Пјесме пионирке 1945. Бојна лира пионира 1947. Армија одбрана твоја 1948. Сунчана република 1948. Рудар и мјесец 1949. Јежева кућица 1957. Лалај Бао, чаробна шума 1971. Мала моја из Босанске Крупе

Позоришни комади
Доживљаји Вука Бубала,  Одумирање међеда

Сценарији за филмове и ТВ серије
1947. Живеће овај народ 1951. Гроб у житу 1951. Мајор Баук 1964. Николетина Бурсаћ 1966. Орлови рано лете 1971. Четрдесет прва 1977. Хајдучка времена 1978. Мала моја из Босанске Крупе 1979. Осма офанзива 1979. Бјежаћемо чак у Лику 1982. Одумирање међеда 1986. Смијешне и друге приче 1986. Разговори стари 1990. Глуви барут 1994. Магареће године

Награде и признања
1938. Награда Академије седам уметности 1939. Награда Милан Ракић 1940. Награда Српске академије наука 1947. Награда Комитета за културу и уметност Владе ФНРЈ 1948. Награда Комитета за културу и уметност Владе ФНРЈ 1949. Награда Комитета за културу и уметност Владе ФНРЈ 1956. Октобарска награда Београда 1958. НИН-ова награда за роман „Не тугуј, бронзана стражо“ 1964. Награда младог поколења 1969. 7-јулска награда СР Србије 1972. Његошева награда 1972. Награда АВНОЈ-а 1978. Награда „Скендер Куленовић“ 1980. Награда ЗАВНОБИХ-а 1995. Равногорска награда
Бранко Ћопић је носилац Партизанске споменице 1941., Ордена братства и јединства 1. реда, Ордена заслуга за народ 1. реда, Ордена Југословенске заставе са лентом и многих других.

Преузето са: Biografija.org
slike pesnika

Бранко Радичевић

Бранко Радичевић
Рођен је 28. марта 1824. у Славонском Броду. Био је српски романтичарски песник. Радичевић је уз Ђуру Даничића био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Бранко Радичевић је уз Јована Јовановића Змаја најзначајнији песник  српског романтизма. Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су „Кад млидија' умрети“ или Ђачки растанак Радичевић је писао као елегије (тужне песме).
Најпознатије Радичевићево дело је поема Ђачки растанак, у којој је опевао Фрушку гору, ђачке игре и несташлуке. У песми је, такође, испољио идеју југословенства. Елегија, „Кад млидијах (размишљах) умрети“, објављена после Радичевићеве смрти, је једна од најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску смрт.
Умро је 1. јула 1853. године у Бечу. По жељи песника сахрањен је на Стражилову, на Фрушкој Гори.
slike pesnika

Бранко Миљковић

Бранко Миљковић
Рођен је у Нишу 29. јануара 1934. године. Године 1953. се преселио у Београд, у који је дошао са већ написаних стотинак песама, проводи наредних 8 година покушавајући да се истакне у поезијским круговима, пише песме  и бори за њихово објављивање. Убрзо по доласку уписује се на Београдски универзитет, на Филозофски факултет, и ствара пријатеље са другим песницима, Васком Попа и Иваном Лалићем. 
Млади Миљковић одбија чланство и асоцирање са партијом, што је резултирало у необјављивању његове поезије. Међутим, његов успех код младих је био очигледан и пет његових песама је објављено у познатом часопису "Дело", чији је главни и одговорни уредник у то време био нико други до Оскар Давичо. Убрзо потом следи његова прва колекција песама 1956. године, под називом Узалуд је будим, и била је успех код публике као и код критичара. Песма је постала класик, и једна од најпознатијих његових песама. Према Миљковићу, он је једног дана посетио свог комшију у Нишу и видео на зиду слику његове преминуле сестре. Он се заљубио у слику са девојком, и у њено име написао ову песму, за коју је касније говорио да је тријумф песника и живота.
Његове песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије. Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника. Добио је Октобарску награду Београда 1960. за збирку Ватра и ништа. 
Крајем 1960. се преселио у Загреб, а 12. фебруара 1961. године нађен је обешен у парку, у центру Загреба.
Збирке песама:
Узалуд је будим (1957), Смрћу против смрти (1959), са Блажом Шћепановићем, Порекло наде (1960), Ватра и ништа (1960), Крв која светли (1961)
slike pesnika

Бранко В. Радичевић

Бранко В. Радичевић
Рођен је 14. мај 1925. године у Чачку где се и школовао, а студије је завршио у Београду. Био је песник, приповедач, романсијер, етнолог, аутор књига за децу, више монографија и антологија, писац сценарија за филмове, новинар, истакнути културни посленик, утемељивач песничке манифестације Дисово пролеће у Чачку и Драгачевског сабора трубача у Гучи, добитник Вукове и Награде града Чачка и бројних других признања. Потписује преко 70 књига, највише песничких. 
Аутор је збирки песама: „Сутонски дани“ (1945), „Песме“ (1949), „Лирика“ (1951), „Земља“ (1954), „Вечита пешадија“ (1956), „Божја крчма“ (1956), „Сељакова поема“ (1971), „Вијничке песме“ (1961), „Са Овчара и Каблара“ (1970), „Похвалнице и покуднице“ (1974), „Земљосанке (1978)“. Написао је романе: „Бела Жена“ (1955), „Изгубљени град“ (1957), „Четврта ноћ“ (1957), „Поноћни свирачи“ (1959), „Ноћ тела“ (1963), „Ћорава посла“ (1972), „Грубићи и нежнићи“ (1968), „Сељаци“ (1971), „Сведок“ (1977) и „Празнина“ (1992). Аутор је и три књиге приповедака, 16 књига за децу, две монографије, и сценарија за филм „Узрок смрти не помињати". 
Умро је у Београду 11. јануара 2001. године.
slike pesnika

Бранислав Прелевић

Бранислав Прелевић
Рођен је 1941. године у  Зеленику у  Црној Гораи. Истакнути је српски песник и преводилац. Основну и Средњу библио-текарску школу завршио је у Београду. Дипломирао на Београдском универзитету (Филолошки факултет, одсек за југословенску и општу књиже-вност). Бави се прозом, поезијом, есејистиком и превођењем са шпанског и португалског. Боравио у Мексику изучавајући хиспано-америчку књижевност, а у Мадриду шпанску.
Песничка дела: Ниоткуд сна (1971); Играч у ваздуху (1973); Брава на светлости (1983); Анти-Атлантида (1985); Распад обличја (1986); Шесто чуло (1986); Аријаднине нити (1987); Чуваркућа (1991); El Canto Laberintico (на шпанском, 1991); Ватроустом (1998); Transparencia imborrable (2000); На језеру Титикака (песме за децу).
Прозна дела: Аутопортрет (са мувом) Сотира Додијашевића (монодрама 1983), Самуров камен (роман, 2001)
Поезија Бранислава Прелевића превођена је на више страних језика. Ту су, између осталог, збирке: На острву Титикака, Златоустом, Брава на светлости, Антиатлантида и др.
slike pesnika

Бранислав Петровић

Бранислав Петровић 
Рођен је 7. априла 1937. године у селу Бјелуша у општини Ариље. Гимназију је завршио у Чачку. Студирао је на Правном факултету, а дипломирао на Филолошком факултету у Београду на одсеку за југословенску књижевност и српски језик. Био је српски песник и новинар.
Као новинар радио је у „Борби“,био је колумниста у НИН-у, уредник у часопису „Видици“ и „Српски књижевни гласник“, уредник у Издавачком предузећу „Просвета“.
Избор из колумни које је објављивао у НИН-у, објавио је у књизи "Квадратура круга".
Освајао је више награда за своју поезију.
Умро је 26. септембра 2002. године. 

Збирке песама
* Моћ говора
* Градилиште
* О проклета да си улицо Риге од Фере
* Предосећање будућности
* Трагом прах
* Све самљи
* Песме
* Да видиш чуда
* Жежевасион 
slike pesnika

Брана Црнчевић

Брана Црнчевић
Рођен је 8. фебруара 1933. године у Ковачици. Био је српски књижевник, афористичар, новинар, сценариста...
Своју новинарско-уредничка каријеру започео је у листовима „Јеж“ и „Дуга“, као и у листу за децу „Мали јеж“. Касније је објављивао колумне у разним листовима и часописима, међу којима су „НИН“ и „Политика“. У међувремену, објавио је своју прву књигу за децу Босоноги и небо, а нешто касније и прву збирку афоризама Пиши као што ћутиш. Током своје дуге каријере писао је литературу за децу, романе, афоризме, приче, телевизијске драме, песме...
Добитник је награде „Змајевих дечјих игара" за стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу, 1987. године, те награда Златни беочуг за животно дело (Београд, 2010), Златни кључић града Смедерева за књижевност за децу, Златни крст Цара Лазара за песништво (Грачаница, 2010), Мајсторско писмо Књижевне заједнице „Борисав Станковић" (Врање, 2011).
Црнчевићева дела су осећајна, једноставна и бајковита, што га препоручује како деци, тако и одраслим читаоцима. За грађу својих дела, он узима стварне, разигране, али и тужне слике живота. Књижевној теми приступа анегдотски са становишта хумора и фине ироније. Афоризми које је објављивао углавном су на тему карактера Срба и проблема мале државе.
Преминуо је 14. априла 2011. године у Београду, после дуге и тешке болести.. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
slike pesnika

Борис Пастернак

Борис Пастернак
Рођен је у Москви 10. фебруара 1890. године. Био је руски књижевник - песник, новелиста, романописац и преводилац. Одрастао је у интелектуалној средини, студирао је филозофију у Москви и Марбургу. У младости је био футуриста. Поезија му је претежно тематски аполитична, литерарна и интелектуална. Пише и поеме са темом прве и друге руске револуције. У роману „Доктор Живаго“ ослонио се на традиције романа 19. века и изградио дело на фабули о судбини неколико породица, обухватио простор од западних руских граница до Сибира, са Москвом у средишту, описао две руске револуције и завршио епилогом у време Другог светског рата. У СССР-у је роман назван „антисовјетским“, а на Западу је 1958. Пастернаку додељена Нобелова награда, коју писац није примио.
Два дана након што је чуо како је освојио ову престижну награду послао је телеграм следећег садржаја Шведској академији:
"Неизмерно захвалан, дирнут, поносан, зачуђен, збуњен."
Четири дана након тога послао је још један телеграм Шведској академији:
"Узимајући у обзир значење ове награде у друштву којем припадам морам је одбити. Молим Вас да се не увредите мом добровољном одбијању."
Преминуо је у Пределкину крај Москве 30. маја 1960. године.

Објављене су му збирке поезије:

" Изнад баријера", "Теме и варијације", "Сестра моја, живот",
лирски циклус насловљен "Руптура" .
Поеме "Висока болест", "Поручник Шмид", "1905. година" .
Неколико аутобиографских прича, од којих се највише истичу "Детињство љубавника" и "Сигурна пратња", аутобиографско дело "Заштитна повеља".
Романи "Доктор Живаго", "Детинство Љуверсове"...
slike pesnika

Бора Симић

Борисав Бора Симић
Песник и мачвански небески сањар, рођен је 27. септембра 1929. године у Глушцима код Богатића где проводи сав свој живот. Несхваћен, а често и понижаван од својих сељана због склоности ка писању и поезији, он пише и објављује још од своје младости у разним листовима и часописима: Глас подриња, Круг, Завичај, Село, Задругар, Књижевност, Савременик, Путеви, Кораци, Расковник...
Шесдесетих година, заједно са Добрицом Ерићем, Даринком Јеврић, Момчилом Тешићем, Вукосавом Андрић, Србољубом Митићем и другим песницима тог доба, бива заступљен у антологијама и изборима песама у редакцији Драгише Витошевића и др Владете Кошутића Орфеј међу шљивама (Крагујевац, 1963) и Цветник (Просвета). Те антолoгије су сем на српском, штампане и на италијанском, француском и шпанском језику. Такође, заступљен је и у много заједничких збирки и зборника поезије (Ризничари земље, Мачванска лирика, Посавска лира, Српска сеоска поезија...)
Међутим, иако уважаван и од критике и од публике, на сопствену збирку песама чека све до 1995. године кад му излази прва поетска књига Гвоздено детињство, а већ следеће (1996) излази му збирка Озарје, а 2008. године и Локвањ који слика Битву.
О Бори Симићу снимљене су многе радио и ТВ репортаже.
Борисав Бора Симић је преминуо 3. јануара 2016. године у Београду, а сахрањен на месном гробљу у Глушцима.

slike pesnika

Божидар Шујица

Божидар Шујица
Рођен је 1936. године у Косову Пољу. Матурирао је у крагујевачкој Гимназији 1956. године, а дипломирао упоредну књижевност на Филолошком факултету у Београду 1961. године. Поред поезије бави се и књижевном критиком. Заступљен је у антологијама српске, југословенске и светске поезије. 
Живи и ради у Београду.


КЊИГЕ ПОЕЗИЈЕ

Преступне ноћи (1961), Време и темељи (1966), Срџба (1973), Ура, уран (1975), Кањон (1979), Изгледи за сутра (1984), Ивице, ожиљци (1991), Изабране и нове песме (1995), Најлепше песме Божидара Шујице (2004), Крв драгог камена (2009)
slike pesnika

Божидар Стојадиновић

Божидар Стојадиновић
Заборављени српски песник с почетка XX века, рођен је 7. новембра 1895. године у Свилајнцу. Својим невеликим књижевним опусом скренуо је пажњу на себе чињеницом да су од петнаест његових песама објављених у часопису Мисао (часопис су 1919. године покренули Велимир Живојиновић Масука, Сима Пандуровић и Милорад Јанковић), седам ушле у познату Антологију најновије лирике овог часописа. Као песник се појавио у дневним новинама Штампа, 1911. године, као шеснаестогодишњак. На почетку Великог рата, из Ђачке чете у Скопљу, 1915. године излази као ђак-поднаредник и одмах ступа у Дринску дивизију. Због тешке контузије и повреде плућа у борбама био је ослобођен војне обавезе и послат на студије књижевности у Француску 1918. године, а завршава их 1922. године, и мада већ тешко болестан ступа у службу у школи у Горњем Милановцу, али је службовао само десет дана и већ јако болестан и изнемогао са туберкулозом плућа и грла бива смештен у санаторијум у Нишу.
Песме му се налазе у двема послератним антологијама: Антологији најновије лирике (1921; 1926) и Антологији српскохрватске послератне лирике. Објавио је једну збирку песама Самом себи (1921) која садржи свега двадесет пет песама.
Умро је у малој собици на Чубури 10. октобра 1923. године.  

• Из књижевне заоставштине Божидара Стојадиновића, НБ
slike pesnika

Божидар Ковачевић

Божидар Ковачевић
Рођен је 26. 08. 1902. у Студеници. Био је познати и признати српски књижевник између два светска рата, превасходно песник али и приповедач, есејиста, књижевни историчар. Први радови су му објављени у Политици са 17 година, под псеудонимом. Касније  приче, есеји, новеле и приповетке су објављиване у тадашњој периодичној штампи.
Потиче из чиновничке породице, као тек рођена беба је донесен у Београд, где је завршио основну школу и III мушку гимназију. Студирао је југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду. Као стипендиста француске владе провео је годину дана на Сорбони у Паризу, студирајући француску и руску књижевност, руску историју, социологију. Радио је и као писар - дневничар Народне скупштине Краљевине Југославије и професор II мушке гимназије у Београду. Био је васпитач престолонаследника Петра II Карађорђевића. Радио је и као референт за књижевност и ликовне уметности  у Министарстрву просвете, као научни сарадник Института књижевности, управник Архива САНУ, а водио је и библиотеку САНУ. Уређивао је најцењенији српски часопис Српски књижевни гласник све до бомбардовања Београда 06. 04. 1941, а одмах после рата је уређивао часопис Наша књижевност.
Преводио је са неколико светских језика и његови препеви поезије су посебне лепоте.
За време окупације био је у логору на Бањици зато што је 13. 08. 1941. одбио да потпише Апел српском народу.
Песнички опус Божидара Ковачевића је значајан. Прва збирка Алфе мојих душа је штампана 1922. Као истакнути песник између два рата запажен је по теоријско програмском тексту Бој Аполонов с Марсијем - Прилог проучавању нашег песништва.  Такође је био и цењен као књижевни критичар. Аутор је запажених студија из историје књижевности.
Његова дела су проткана благом архаичношћу српског језика и тако нам изражајније сликају атмосферу и време у којем су живели његови ликови у приповеткама, а и песме имају благи архаични тон, речи које плене богатством и лепотом израза. Његови први критичари истичу његову песничку самосвојност, без или са врло мало утицаја разних песничких и књижевних школа.
Његова дела, песме и проза, превођена су на: бугарски, чешки, енглески, мађарски, немачки, руски, словачки и словеначки језик, а компоноване су и песме: Мене је мајка родила и Док улица спи.
Бoжидар Ковачевић  се веома интензивно бавио истраживањем живота личности  из српске прошлости које су оставиле траг у књижевности и култури, а пале су у заборав. Написао је и књигу о својим истраживањима, а доста података је остало као архивска грађа, као драгоцени подаци који сежу и у почетак XV века и подстицајни су за будуће истраживаче.
Умро је у Београду 21. 05. 1990. године.
slike pesnika

Бертолт Брехт

Бертолт Брехт
Рођен је у Аугсбургу (Баварска) 1898. године у буржоаској породици. Прве своје текстове је објавио 1914. године за време студија филозофије и медицине.
Године 1924. године придружио се Немачком театру у Берлину (Deutsches Theater) и упознао глумицу Хелену Вајгл. Писао је политичке драме. Велики успех је постигао 1928.године када је написао Оперу за три гроша (музику је компоновао Курт Вајл), један од највећих музичких успеха у доба Вајмарске републике.
Оженио се са Хеленом Вајгл и постао марксиста. Јачање нацизма у Немачкој, где су његова дела забрањена и спаљивана, натерала су га да оде у егзил 1933. године. Прошао је Европу (Данска, Финска, Русија), пре него што је стигао у САД, у Калифорнију. Због марксистичких идеја, напустио је САД 1947.године. Током овог периода, написао је доста драма, укључујући Галилејев живот, Мајка храброст и њена деца, Задрживи успон Артура Уија, Кавкаски круг кредом и Мали органон за театар где је теоријски образложио своје схватање театра.
Дефинитивно се настанио у Источном Берлину 1949. године, где је био управник Берлинер ансамбла. Представе су илустровале његове социјалистичке идеје. Основао је марксистички покрет Епски театар. Подржавао је диктаторски режим Валтера Улбрихта и цинично поручио критичарима: Ако народ лоше мисли, промените народ!. Постао је омиљена личност режима у Источној Немачкој и додељена му је Лењинова награда за мир 1955.године.
Умро је од инфаркта у Берлину 14. августа 1956.године.
slike pesnika

Борис Тановић

 Борис Тановић, рођен је 18. јула 1997. године у ужицу. пише поезију и прозу. У средњошколским данима активно се бавио новинарством. Од септембра 2014. до јуна 2016. године био је уредник Гимназијалца, часописа ученика Ужичке гимназије.
Песничке узоре налази у Бродском, Пастернаку, Мандељштаму, Миљковићу. Учествовао на разним књижевним манифестацијама. Студент је Филолошког факултета Универзитета у Београду, смер Српска књижевност и језик.
Септембра 2016. објавио је дебитантску збирку песама Веслање по сувом.
Претходно Следеће

Најлепша поезија свих времена. Најлепша љубавна поезија. Великани родољубиве поезије. Описна и рефлексивна поезија. Проза - кратке приче. Najlepša poezija svih vremena. Najlepša ljubavna poezija. Velikani rodoljubive poezije. Opisna i refleksivna poezija. Proza - kratke priče.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта