Textual description of firstImageUrl

Бранко Ћопић

Бранко Ћопић 
Рођен је 1. јануара 1915. године у Хашанима, у Босанској Крајини. Нижу гимназију је завршио у Бихаћу а учитељску школу је похађао у Сарајеву, Бањалуци и Карловцу. Философију и педагогију студирао је у Београду. 
Бранко Ћопић спада међу најплодније писце српске савремене књижевности. Његово дело је обимно и жанровски разнолико — писао је приповетке, романе, песме, комедије, сатире, филмске сценарије, приче и песме за децу. У току свог дугог стваралачког рада, који је трајао више од пола века, створио је књижевно дело које временски и тематски обухвата велико раздобље новије историје српског народа — од периода између два светска рата до осме деценије овог века. У првом периоду стваралаштва Ћопић је приповедао о људима свог завичаја, о његовом тегобном животу притиснутом сиромаштвом и свакојаким неправдама. У другом периоду у његовом књижевном изразу дошло је до садржајног поистовећења књижевно-естетских и идејно-револуционарних циљева, када је Ћопић био овенчан славом најпопуларнијег партизанског писца, да би у трећем периоду дошло дo изражаја разочарaње у стварност социјалистицког друштва, што је потиснуло идеолошку тенденцију и интезивирало емоционалне садржаје и лирски карактер његове слике света 
Бранкова дела су превођена на енглески, немачки, француски, руски језик. Био је члан САНУ и Академије наука и уметност БиХ.
Брано Ћопић је 26. марта 1984. године извршио самоубиство скочивши са савског моста у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Бранко Радичевић

Бранко Радичевић
Рођен је 28. марта 1824. у Славонском Броду. Био је српски романтичарски песник. Радичевић је уз Ђуру Даничића био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Бранко Радичевић је уз Јована Јовановића Змаја најзначајнији песник  српског романтизма. Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су „Кад млидија' умрети“ или Ђачки растанак Радичевић је писао као елегије (тужне песме).
Најпознатије Радичевићево дело је поема Ђачки растанак, у којој је опевао Фрушку гору, ђачке игре и несташлуке. У песми је, такође, испољио идеју југословенства. Елегија, „Кад млидијах (размишљах) умрети“, објављена после Радичевићеве смрти, је једна од најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску смрт.
Умро је 1. јула 1853. године у Бечу. По жељи песника сахрањен је на Стражилову, на Фрушкој Гори.
Textual description of firstImageUrl

Бранко Миљковић

Бранко Миљковић
Рођен је у Нишу 29. јануара 1934. године. Године 1953. се преселио у Београд, у који је дошао са већ написаних стотинак песама, проводи наредних 8 година покушавајући да се истакне у поезијским круговима, пише песме  и бори за њихово објављивање. Убрзо по доласку уписује се на Београдски универзитет, на Филозофски факултет, и ствара пријатеље са другим песницима, Васком Попа и Иваном Лалићем. 
Млади Миљковић одбија чланство и асоцирање са партијом, што је резултирало у необјављивању његове поезије. Међутим, његов успех код младих је био очигледан и пет његових песама је објављено у познатом часопису "Дело", чији је главни и одговорни уредник у то време био нико други до Оскар Давичо. Убрзо потом следи његова прва колекција песама 1956. године, под називом Узалуд је будим, и била је успех код публике као и код критичара. Песма је постала класик, и једна од најпознатијих његових песама. Према Миљковићу, он је једног дана посетио свог комшију у Нишу и видео на зиду слику његове преминуле сестре. Он се заљубио у слику са девојком, и у њено име написао ову песму, за коју је касније говорио да је тријумф песника и живота.
Његове песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије. Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника. Добио је Октобарску награду Београда 1960. за збирку Ватра и ништа. 
Крајем 1960. се преселио у Загреб, а 12. фебруара 1961. године нађен је обешен у парку, у центру Загреба.
Збирке песама:
Узалуд је будим (1957), Смрћу против смрти (1959), са Блажом Шћепановићем, Порекло наде (1960), Ватра и ништа (1960), Крв која светли (1961)
Textual description of firstImageUrl

Бранко В. Радичевић

Бранко В. Радичевић
Рођен је 14. мај 1925. године у Чачку где се и школовао, а студије је завршио у Београду. Био је песник, приповедач, романсијер, етнолог, аутор књига за децу, више монографија и антологија, писац сценарија за филмове, новинар, истакнути културни посленик, утемељивач песничке манифестације Дисово пролеће у Чачку и Драгачевског сабора трубача у Гучи, добитник Вукове и Награде града Чачка и бројних других признања. Потписује преко 70 књига, највише песничких. 
Аутор је збирки песама: „Сутонски дани“ (1945), „Песме“ (1949), „Лирика“ (1951), „Земља“ (1954), „Вечита пешадија“ (1956), „Божја крчма“ (1956), „Сељакова поема“ (1971), „Вијничке песме“ (1961), „Са Овчара и Каблара“ (1970), „Похвалнице и покуднице“ (1974), „Земљосанке (1978)“. Написао је романе: „Бела Жена“ (1955), „Изгубљени град“ (1957), „Четврта ноћ“ (1957), „Поноћни свирачи“ (1959), „Ноћ тела“ (1963), „Ћорава посла“ (1972), „Грубићи и нежнићи“ (1968), „Сељаци“ (1971), „Сведок“ (1977) и „Празнина“ (1992). Аутор је и три књиге приповедака, 16 књига за децу, две монографије, и сценарија за филм „Узрок смрти не помињати". 
Умро је у Београду 11. јануара 2001. године.
Textual description of firstImageUrl

Бранислав Прелевић

Бранислав Прелевић
Рођен је 1941. године у  Зеленику у  Црној Гораи. Истакнути је српски песник и преводилац. Основну и Средњу библио-текарску школу завршио је у Београду. Дипломирао на Београдском универзитету (Филолошки факултет, одсек за југословенску и општу књиже-вност). Бави се прозом, поезијом, есејистиком и превођењем са шпанског и португалског. Боравио у Мексику изучавајући хиспано-америчку књижевност, а у Мадриду шпанску.
Песничка дела: Ниоткуд сна (1971); Играч у ваздуху (1973); Брава на светлости (1983); Анти-Атлантида (1985); Распад обличја (1986); Шесто чуло (1986); Аријаднине нити (1987); Чуваркућа (1991); El Canto Laberintico (на шпанском, 1991); Ватроустом (1998); Transparencia imborrable (2000); На језеру Титикака (песме за децу).
Прозна дела: Аутопортрет (са мувом) Сотира Додијашевића (монодрама 1983), Самуров камен (роман, 2001)
Поезија Бранислава Прелевића превођена је на више страних језика. Ту су, између осталог, збирке: На острву Титикака, Златоустом, Брава на светлости, Антиатлантида и др.
Textual description of firstImageUrl

Бранислав Петровић

Бранислав Петровић 
Рођен је 7. априла 1937. године у селу Бјелуша у општини Ариље. Гимназију је завршио у Чачку. Студирао је на Правном факултету, а дипломирао на Филолошком факултету у Београду на одсеку за југословенску књижевност и српски језик. Био је српски песник и новинар.
Као новинар радио је у „Борби“,био је колумниста у НИН-у, уредник у часопису „Видици“ и „Српски књижевни гласник“, уредник у Издавачком предузећу „Просвета“.
Избор из колумни које је објављивао у НИН-у, објавио је у књизи "Квадратура круга".
Освајао је више награда за своју поезију.
Умро је 26. септембра 2002. године. 

Збирке песама
* Моћ говора
* Градилиште
* О проклета да си улицо Риге од Фере
* Предосећање будућности
* Трагом прах
* Све самљи
* Песме
* Да видиш чуда
* Жежевасион 
Textual description of firstImageUrl

Брана Црнчевић

Брана Црнчевић
Рођен је 8. фебруара 1933. године у Ковачици. Био је српски књижевник, афористичар, новинар, сценариста... 
Своју новинарско-уредничка каријеру започео је у листовима „Јеж“ и „Дуга“, као и у листу за децу „Мали јеж“. Касније је објављивао колумне у разним листовима и часописима, међу којима су „НИН“ и „Политика“. У међувремену, објавио је своју прву књигу за децу Босоноги и небо, а нешто касније и прву збирку афоризама Пиши као што ћутиш. Током своје дуге каријере писао је литературу за децу, романе, афоризме, приче, телевизијске драме, песме...
Добитник је награде „Змајевих дечјих игара" за стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу, 1987. године, те награда Златни беочуг за животно дело (Београд, 2010), Златни кључић града Смедерева за књижевност за децу, Златни крст Цара Лазара за песништво (Грачаница, 2010), Мајсторско писмо Књижевне заједнице „Борисав Станковић" (Врање, 2011).
Црнчевићева дела су осећајна, једноставна и бајковита, што га препоручује како деци, тако и одраслим читаоцима. За грађу својих дела, он узима стварне, разигране, али и тужне слике живота. Књижевној теми приступа анегдотски са становишта хумора и фине ироније. Афоризми које је објављивао углавном су на тему карактера Срба и проблема мале државе. 
Преминуо је 14. априла 2011. године у Београду, после дуге и тешке болести.. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
Textual description of firstImageUrl

Борис Пастернак

Борис Пастернак
Рођен је у Москви 10. фебруара 1890. године. Био је руски књижевник - песник, новелиста, романописац и преводилац. Одрастао је у интелектуалној средини, студирао је филозофију у Москви и Марбургу. У младости је био футуриста. Поезија му је претежно тематски аполитична, литерарна и интелектуална. Пише и поеме са темом прве и друге руске револуције. У роману „Доктор Живаго“ ослонио се на традиције романа 19. века и изградио дело на фабули о судбини неколико породица, обухватио простор од западних руских граница до Сибира, са Москвом у средишту, описао две руске револуције и завршио епилогом у време Другог светског рата. У СССР-у је роман назван „антисовјетским“, а на Западу је 1958. Пастернаку додељена Нобелова награда, коју писац није примио.
Два дана након што је чуо како је освојио ову престижну награду послао је телеграм следећег садржаја Шведској академији:
"Неизмерно захвалан, дирнут, поносан, зачуђен, збуњен."
Четири дана након тога послао је још један телеграм Шведској академији:
"Узимајући у обзир значење ове награде у друштву којем припадам морам је одбити. Молим Вас да се не увредите мом добровољном одбијању."
Преминуо је у Пределкину крај Москве 30. маја 1960. године.
Објављене су му збирке поезије:
" Изнад баријера", "Теме и варијације", "Сестра моја, живот",
лирски циклус насловљен "Руптура" .
Поеме "Висока болест", "Поручник Шмид", "1905. година" .
Неколико аутобиографских прича, од којих се највише истичу "Детињство љубавника" и "Сигурна пратња", аутобиографско дело "Заштитна повеља".
Романи "Доктор Живаго", "Детинство Љуверсове"...
Textual description of firstImageUrl

Бора Симић

Борисав Бора Симић
Песник и мачвански небески сањар, рођен је 27. септембра 1929. године у Глушцима код Богатића где проводи сав свој живот. Несхваћен, а често и понижаван од својих сељана због склоности ка писању и поезији, он пише и објављује још од своје младости у разним листовима и часописима: Глас подриња, Круг, Завичај, Село, Задругар, Књижевност, Савременик, Путеви, Кораци, Расковник...
Шесдесетих година, заједно са Добрицом Ерићем, Даринком Јеврић, Момчилом Тешићем, Вукосавом Андрић, Србољубом Митићем и другим песницима тог доба, бива заступљен у антологијама и изборима песама у редакцији Драгише Витошевића и др Владете Кошутића Орфеј међу шљивама (Крагујевац, 1963) и Цветник (Просвета). Те антолoгије су сем на српском, штампане и на италијанском, француском и шпанском језику. Такође, заступљен је и у много заједничких збирки и зборника поезије (Ризничари земље, Мачванска лирика, Посавска лира, Српска сеоска поезија...)
Међутим, иако уважаван и од критике и од публике, на сопствену збирку песама чека све до 1995. године кад му излази прва поетска књига Гвоздено детињство, а већ следеће (1996) излази му збирка Озарје, а 2008. године и Локвањ који слика Битву.
О Бори Симићу снимљене су многе радио и ТВ репортаже.
Борисав Бора Симић је преминуо 3. јануара 2016. године у Београду, а сахрањен на месном гробљу у Глушцима.

Textual description of firstImageUrl

Божидар Шујица

Божидар Шујица
Рођен је 1936. године у Косову Пољу. Матурирао је у крагујевачкој Гимназији 1956. године, а дипломирао упоредну књижевност на Филолошком факултету у Београду 1961. године. Поред поезије бави се и књижевном критиком. Заступљен је у антологијама српске, југословенске и светске поезије. 
Живи и ради у Београду.


КЊИГЕ ПОЕЗИЈЕ

Преступне ноћи (1961), Време и темељи (1966), Срџба (1973), Ура, уран (1975), Кањон (1979), Изгледи за сутра (1984), Ивице, ожиљци (1991), Изабране и нове песме (1995), Најлепше песме Божидара Шујице (2004), Крв драгог камена (2009)
Textual description of firstImageUrl

Божидар Стојадиновић

Божидар Стојадиновић
Заборављени српски песник с почетка XX века, рођен је 7. новембра 1895. године у Свилајнцу. Својим невеликим књижевним опусом скренуо је пажњу на себе чињеницом да су од петнаест његових песама објављених у часопису Мисао (часопис су 1919. године покренули Велимир Живојиновић Масука, Сима Пандуровић и Милорад Јанковић), седам ушле у познату Антологију најновије лирике овог часописа. Као песник се појавио у дневним новинама Штампа, 1911. године, као шеснаестогодишњак. На почетку Великог рата, из Ђачке чете у Скопљу, 1915. године излази као ђак-поднаредник и одмах ступа у Дринску дивизију. Због тешке контузије и повреде плућа у борбама био је ослобођен војне обавезе и послат на студије књижевности у Француску 1918. године, а завршава их 1922. године, и мада већ тешко болестан ступа у службу у школи у Горњем Милановцу, али је службовао само десет дана и већ јако болестан и изнемогао са туберкулозом плућа и грла бива смештен у санаторијум у Нишу.
Песме му се налазе у двема послератним антологијама: Антологији најновије лирике (1921; 1926) и Антологији српскохрватске послератне лирике. Објавио је једну збирку песама Самом себи (1921) која садржи свега двадесет пет песама.
Умро је у малој собици на Чубури 10. октобра 1923. године.  

• Из књижевне заоставштине Божидара Стојадиновића, НБ
Textual description of firstImageUrl

Божидар Ковачевић

Божидар Ковачевић
Рођен је 26. 08. 1902. у Студеници. Био је познати и признати српски књижевник између два светска рата, превасходно песник али и приповедач, есејиста, књижевни историчар. Први радови су му објављени у Политици са 17 година, под псеудонимом. Касније  приче, есеји, новеле и приповетке су објављиване у тадашњој периодичној штампи.
Потиче из чиновничке породице, као тек рођена беба је донесен у Београд, где је завршио основну школу и III мушку гимназију. Студирао је југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду. Као стипендиста француске владе провео је годину дана на Сорбони у Паризу, студирајући француску и руску књижевност, руску историју, социологију. Радио је и као писар - дневничар Народне скупштине Краљевине Југославије и професор II мушке гимназије у Београду. Био је васпитач престолонаследника Петра II Карађорђевића. Радио је и као референт за књижевност и ликовне уметности  у Министарстрву просвете, као научни сарадник Института књижевности, управник Архива САНУ, а водио је и библиотеку САНУ. Уређивао је најцењенији српски часопис Српски књижевни гласник све до бомбардовања Београда 06. 04. 1941, а одмах после рата је уређивао часопис Наша књижевност.
Преводио је са неколико светских језика и његови препеви поезије су посебне лепоте.
За време окупације био је у логору на Бањици зато што је 13. 08. 1941. одбио да потпише Апел српском народу.
Песнички опус Божидара Ковачевића је значајан. Прва збирка Алфе мојих душа је штампана 1922. Као истакнути песник између два рата запажен је по теоријско програмском тексту Бој Аполонов с Марсијем - Прилог проучавању нашег песништва.  Такође је био и цењен као књижевни критичар. Аутор је запажених студија из историје књижевности.
Његова дела су проткана благом архаичношћу српског језика и тако нам изражајније сликају атмосферу и време у којем су живели његови ликови у приповеткама, а и песме имају благи архаични тон, речи које плене богатством и лепотом израза. Његови први критичари истичу његову песничку самосвојност, без или са врло мало утицаја разних песничких и књижевних школа.
Његова дела, песме и проза, превођена су на: бугарски, чешки, енглески, мађарски, немачки, руски, словачки и словеначки језик, а компоноване су и песме: Мене је мајка родила и Док улица спи.
Бoжидар Ковачевић  се веома интензивно бавио истраживањем живота личности  из српске прошлости које су оставиле траг у књижевности и култури, а пале су у заборав. Написао је и књигу о својим истраживањима, а доста података је остало као архивска грађа, као драгоцени подаци који сежу и у почетак XV века и подстицајни су за будуће истраживаче.
Умро је у Београду 21. 05. 1990. године.
Textual description of firstImageUrl

Бертолт Брехт

Бертолт Брехт
Рођен је у Аугсбургу (Баварска) 1898. године у буржоаској породици. Прве своје текстове је објавио 1914. године за време студија филозофије и медицине.
Године 1924. године придружио се Немачком театру у Берлину (Deutsches Theater) и упознао глумицу Хелену Вајгл. Писао је политичке драме. Велики успех је постигао 1928.године када је написао Оперу за три гроша (музику је компоновао Курт Вајл), један од највећих музичких успеха у доба Вајмарске републике.
Оженио се са Хеленом Вајгл и постао марксиста. Јачање нацизма у Немачкој, где су његова дела забрањена и спаљивана, натерала су га да оде у егзил 1933. године. Прошао је Европу (Данска, Финска, Русија), пре него што је стигао у САД, у Калифорнију. Због марксистичких идеја, напустио је САД 1947.године. Током овог периода, написао је доста драма, укључујући Галилејев живот, Мајка храброст и њена деца, Задрживи успон Артура Уија, Кавкаски круг кредом и Мали органон за театар где је теоријски образложио своје схватање театра.
Дефинитивно се настанио у Источном Берлину 1949. године, где је био управник Берлинер ансамбла. Представе су илустровале његове социјалистичке идеје. Основао је марксистички покрет Епски театар. Подржавао је диктаторски режим Валтера Улбрихта и цинично поручио критичарима: Ако народ лоше мисли, промените народ!. Постао је омиљена личност режима у Источној Немачкој и додељена му је Лењинова награда за мир 1955.године.
Умро је од инфаркта у Берлину 14. августа 1956.године.
Textual description of firstImageUrl

Борис Тановић

 Борис Тановић, рођен је 18. јула 1997. године у ужицу. пише поезију и прозу. У средњошколским данима активно се бавио новинарством. Од септембра 2014. до јуна 2016. године био је уредник Гимназијалца, часописа ученика Ужичке гимназије.
Песничке узоре налази у Бродском, Пастернаку, Мандељштаму, Миљковићу. Учествовао на разним књижевним манифестацијама. Студент је Филолошког факултета Универзитета у Београду, смер Српска књижевност и језик.
Септембра 2016. објавио је дебитантску збирку песама Веслање по сувом.

Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана