Божидар Стојадиновић
Заборављени српски песник с почетка XX века, рођен је 7. новембра 1895. године у Свилајнцу. Својим невеликим књижевним опусом скренуо је пажњу на себе чињеницом да су од петнаест његових песама објављених у часопису Мисао (часопис су 1919. године покренули Велимир Живојиновић Масука, Сима Пандуровић и Милорад Јанковић), седам ушле у познату Антологију најновије лирике овог часописа. Као песник се појавио у дневним новинама Штампа, 1911. године, као шеснаестогодишњак. На почетку Великог рата, из Ђачке чете у Скопљу, 1915. године излази као ђак-поднаредник и одмах ступа у Дринску дивизију. Због тешке контузије и повреде плућа у борбама био је ослобођен војне обавезе и послат на студије књижевности у Француску 1918. године, а завршава их 1922. године, и мада већ тешко болестан ступа у службу у школи у Горњем Милановцу, али је службовао само десет дана и већ јако болестан и изнемогао са туберкулозом плућа и грла бива смештен у санаторијум у Нишу.
Песме му се налазе у двема послератним антологијама: Антологији најновије лирике (1921; 1926) и Антологији српскохрватске послератне лирике. Објавио је једну збирку песама Самом себи (1921) која садржи свега двадесет пет песама.
Умро је у малој собици на Чубури 10. октобра 1923. године.
• Из књижевне заоставштине Божидара Стојадиновића, НБ
