Бранко В. Радичевић
је рођен 14. мај 1925. године у Чачку где се и школовао, а студије је завршио у
Београду. Био је песник, приповедач, романсијер, етнолог, аутор књига за децу,
више монографија и антологија, писац сценарија за филмове, новинар, истакнути
културни посленик, утемељивач песничке манифестације Дисово пролеће у Чачку и
Драгачевског сабора трубача у Гучи, добитник Вукове и Награде града Чачка и
бројних других признања. Потписује преко 70 књига, највише песничких.
Аутор је
збирки песама: „Сутонски дани“ (1945), „Песме“ (1949), „Лирика“ (1951), „Земља“
(1954), „Вечита пешадија“ (1956), „Божја крчма“ (1956), „Сељакова поема“
(1971), „Вијничке песме“ (1961), „Са Овчара и Каблара“ (1970), „Похвалнице и
покуднице“ (1974), „Земљосанке (1978)“. Написао је романе: „Бела Жена“ (1955),
„Изгубљени град“ (1957), „Четврта ноћ“ (1957), „Поноћни свирачи“ (1959), „Ноћ
тела“ (1963), „Ћорава посла“ (1972), „Грубићи и нежнићи“ (1968), „Сељаци“
(1971), „Сведок“ (1977) и „Празнина“ (1992). Аутор је и три књиге приповедака,
16 књига за децу, две монографије, и сценарија за филм „Узрок смрти не
помињати".
Умро је у
Београду 11. јануара 2001. године.
