logo poezija sustine»«•» «•»»«•» «•»»«•» «•»«•»Latinica «•»Ћирилица
Најлепше љубавне песме српских, руских, француских, немачких и песника из целог света. Великани родољубиве поезије. Кратке приче.
slike pesnika

Бранко Ћопић



Биографија

Бранко Ћопић, био је српски и југословенски књижевник. Рођен је 1. јануара 1915. године у Хашанима код Босанске Крупе. Умро је 26. марта 1984. године у Београду. Био је ожењен Богданком Цицом Ћопић. Живео је и радио у Београду. Писао је приповетке, романе, ратне песме и приче, те приче за децу. Био је учесник Народно-ослободилачке борбе, те уредник књижевних часописа и часописа за децу. Почео је да пише још у основној школи, а данас се сматра једним од најзначајнијих књижевника 20. века на овим просторима.
Бранко Ћопић је рођен 1, јануара 1915. године у селу Хашани код Босанске Крупе (Аустроугарска). Име је добио по песнику Бранку Радичевићу. Отац му се звао Вид, а мајка Софија, девојачки Новаковић. Имао је млађу сестру Смиљку и брата Рајка. Ћопићи су били земљорадници. Имање у Хашанима су купили од богатих Турака који су доласком Аустроугара побегли из Босанске Крајине. Вид је био аустроугарски поданик. Ратовао је на карпатском бојишту где је и рањен. Преминуо је 1918. године од последица рањавања и шпанске грознице. Тада је Бранку било четири године. Одрастао је са мајком Софијом, сестром, братом и дедом Радом, који ће касније постати један од главних ликова Ћопићевих дела.
Велики утицај на њега имали су и стриц Ниџо, који је радио у руднику у Америци, а након тога постао ратни добровољац, те ујак Андрија који му је усадио љубав према књизи. Деда Раде преминуо је 1920. године, а мајка се преудала за Стевана Ћука с којим је имала два сина, Предрага и Здравка. Рано детињство Бранко је провео у Хашанима чувајући овце са дедом, играјући се на пашњацима и слушајући стричеве приче о рату.
Године 1922. мајка га је уписала у основну школу у Хашанима. У почетку га школа није претерано занимала, али је прочитавши књигу „Мигел Сервантес“ коју му је дала учитељица заволео књиге и школу. Од тада је читао све што му се нашло по руком – од народних прича и приповетки, до модерне литературе. У књизи „Дечији писци о себи“ која је штампана 1966. године написао је како је мењао пуну торбу крушака за две књиге.
Године 1926. уписао је нижу гимназију у Бихаћу. Живео је у интернату и патио за родним крајем. Утеху је поново проналазио у књигама. Прво дело, кратки прозни састав под називом „Брацо“ објавио је 1928. године у омладинском часопису „Венац“.
По завршетку ниже гимназије уписао је учитељску школу у Бањалуци. Поново је живео у интернату где је почео да пише чланке, шаљиве песме и анегдоте за листове „Огледало“ и „Зембиљ“. Под утицајем комунистичких идеја објављивао је текстове који су у то време били „штетни“, па је из бањалучке пребачен у сарајевску учитељску школу. Следеће године враћен је у Бањалуку, али због истих идеја је поново избачен, па је школу завршио у Карловцу. Након тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Тада већ почиње озбиљно да се бави књижевним радом. Године 1936. објавио је прву причу у листу „Политика“ под називом „Посмртно руво Соје Чубрилове“. Од тада је кратке приче из живота крајишких сељака редовно објављивао у овом листу. Неке од њих постале су део збирки „Под Грмечом“, „Борци и бјегунци“ и „Планинци“. Осим тога, инспирисан народним причама које су му у детињству причали деда и стриц, почео је да пише дечије песме и приче. Књижевна критика врло брзо је прихватила његова дела, па је 1939. године на препоруку књижевнице Исидоре Секулић добио награду за песништво „Милан Ракић“.
Дипломирао је 1940. године, а већ следеће године отишао је у партизане. Углавном је био део културно-просветног сектора где је остао до самог краја рата. Боравећи на фронтовима с војском трудио се да забележи сваки детаљ те борбе. Тако су настале песме „Гроб у житу“, „На петровачкој цести“ и „Пјесма мртвих пролетера“ које су касније постале део збирке „Огњено рађање домовине“. Као ратни дописник „Борбе“ је почетком 1943. године објавио песму „Марш Пете дивизије“. У то време упознао је храброг војника који му је послужио као инспирација за стварање лика Николетине Бурсаћа. Борци, сељаци и земљорадници постајали су јунаци, а њихова храброст је у Ћопићевим делима постајала равна легенди.
Године 1945. постао је први главни уредник дечјег листа „Пионири“. Објављујући у „Пиониру“ дечје песме и приче почео је још интензивније да се бави књижевношћу за децу. Писао је песме и приче у којима су главни јунаци деца, а главни мотиви њихови несташлуци, увек се изнова враћајући на властито детињство у Хашанима код Босанске Крупе, на приче које су му приповедали деда Раде и стриц Ниџо. Искуства из рата и храброст бораца које је срео радећи као ратни дописник преточена су у нека од најчитанијих дела Бранка Ћопића. Тако су настале приповетке „Роса на бајонетима“, „Сурова школа“, „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, те збирка песама „Ратниково пролеће“. Деци је посветио романе „Орлови рано лете“, „Магареће године“, „Доживљаји мачка Тоше“ и многе друге приповетке и песме. Написао је позоришну комедију „Доживљаји Вука Бубала“ и „Ударници“, те сценарије за филмове „Живеће овај народ“ и „Мајор Баук“.
Крајем децембра 1945. године упознао је своју велику љубав Богданку Цицу Илић. Венчали су се на Видовдан 1951. године. Богданка је радила као педијатар у болници на Новом Београду, а Бранко је у свом стану уређивао лист „Пионири“.
Иако није много писао сатирична дела, неке од његових приповетки, попут „Избор друга Сократа“, „Фараон“ и „Одумирање срца“, сматрају се највишим дометом овог жанра у југословенској књижевности. Због сатиричне „Јеретичке приче“ објављене 1950. године Комунистичка партија, на челу с Јосипом Брозом Титом га је оштро осудила. Критиковао га је и његов велики пријатељ Скендер Клуленовић који је написао да је Ћопић ствари приказао неистинито посмарајући их „из бабије перспективе“. Критикован је и од стране других књижевника који су га оптужили да у својим делима више пише о сељацима него о Партији. Називали су га непријатељем социјализма, реакционаром, анархистом и противником прогреса.
Хајку на Ћопића детаљно је описао књижевни историчар Ратко Пековић у својој књизи „Судање Бранку Ћопићу“. Градски комитет Савеза комуниста Београда и Удба формирали су досијее о Бранку Ћопићу. Редовно је праћено његово кретање, говори које је држао на факултетима и разговори које је водио у кафанама. Осим тога, редовно је позиван и на саслушања у разне комитете, одборе и институције, а 1960. године искључен је из Комунистичке партије. Његов досије у Удби затворен је тек после седамнаест година.
Године 1964. у Ријеци су штампана „Одабрана дјела Бранка Ћопића“, а у Сарајеву и Београду „Сабрана дела“ у 12 књига. Шест година касније објавио је приповетку „Башта сљезове боје“ која је и деценијама касније остала део читанки у многим бившим југословенским републикама.
Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 16. децембра 1965. године, а редовни 7. марта 1968. године. Био је члан Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине.
Његова дела превођена су на енглески, немачки, италијански, француски, руски, албански, чешки, холандски, бугарски, мађарски, пољски, словачки, турски и кинески језик.
Обележен као „неподобан“ Бранко Ћопић је и даље често позиван на саслушања у полицији. Разочаран таквим третманом и смером у коме је ишла његова вољена земља пао је у депресију. 26. марта 1984. године извршио је самоубиство скочивши са Бранковог моста у Београду. У опроштајном писму навео је да сву своју имовину након смрти супруге Богданке поклања Српској академији наука и уметности. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Његова богата библиотека пренесена је у зграду САНУ, у собу која је данас легат Бранка Ћопића. Ту се, осим књига налази и неколико Ћопићевих портрета, слике Пеђе Милосављавиће, Лазара Вујаклије, Сафета Зеца и других.
На иницијативу његове супруге Богдане Задужбина Бранка Ћопића од 1898. године сваке године савременим српским писцима и песницима додељује награду „Бранко Ћопић“ за поезију и прозу. Многе улице, школе и библиотеке данас носе име великог српског и југословенског књижевника.

Дела:

Збирке приповетки
1938. Под Грмечом 1939. Борци и бјегунци 1940. Планинци 1946. Роса на бајонетима 1946. Свети магарац 1948. Сурова школа 1949. Људи с репом 1950. Одабране ратне приповетке 1952. Изабране хумористичке приче 1953. Љубав и смрт 1955. Доживљаји Николетине Бурсаћа 1959. Горки мед 1970. Башта сљезове боје 1975. Василиса и монах 1977. Скити јуре зеца

Романи
1952. Пролом 1957. Глуви барут 1958. Не тугуј бронзана стражо 1964. Осма офанзива 1975. Делије на Бихаћу

Збирке песама
1944. Огњено рађање домовине 1945. Пјесме 1947. Ратниково прољеће

Приповетке за децу
1940. У свијету медвједа и лептирова 1944. Приче партизанке 1945. Дружина јунака 1946. Доживљаји кума Торбе 1946. Бајка о сестри Ковиљки 1947. Вратоломне приче 1950. Приче испод змајевих крила 1952. Пијетао и мачка 1954. Доживљаји мачка Тоше 1958. Партизанске тужне бајке 1958. Вечерње приче 1960. Приче занесеног дјечака 1971. Глава у кланцу, ноге на вранцу 1975. Лијан води караване

Романи за децу
1957. Орлови рано лете 1960. Магареће године 1961. Славно војевање 1963. Битка у Златној долини Песме за децу 1945. Пјесме пионирке 1945. Бојна лира пионира 1947. Армија одбрана твоја 1948. Сунчана република 1948. Рудар и мјесец 1949. Јежева кућица 1957. Лалај Бао, чаробна шума 1971. Мала моја из Босанске Крупе

Позоришни комади
Доживљаји Вука Бубала,  Одумирање међеда

Сценарији за филмове и ТВ серије
1947. Живеће овај народ 1951. Гроб у житу 1951. Мајор Баук 1964. Николетина Бурсаћ 1966. Орлови рано лете 1971. Четрдесет прва 1977. Хајдучка времена 1978. Мала моја из Босанске Крупе 1979. Осма офанзива 1979. Бјежаћемо чак у Лику 1982. Одумирање међеда 1986. Смијешне и друге приче 1986. Разговори стари 1990. Глуви барут 1994. Магареће године

Награде и признања
1938. Награда Академије седам уметности 1939. Награда Милан Ракић 1940. Награда Српске академије наука 1947. Награда Комитета за културу и уметност Владе ФНРЈ 1948. Награда Комитета за културу и уметност Владе ФНРЈ 1949. Награда Комитета за културу и уметност Владе ФНРЈ 1956. Октобарска награда Београда 1958. НИН-ова награда за роман „Не тугуј, бронзана стражо“ 1964. Награда младог поколења 1969. 7-јулска награда СР Србије 1972. Његошева награда 1972. Награда АВНОЈ-а 1978. Награда „Скендер Куленовић“ 1980. Награда ЗАВНОБИХ-а 1995. Равногорска награда
Бранко Ћопић је носилац Партизанске споменице 1941., Ордена братства и јединства 1. реда, Ордена заслуга за народ 1. реда, Ордена Југословенске заставе са лентом и многих других.

Преузето са: Biografija.org


Можда вас и ово занима

Претходно Следеће

фб лајк дугме

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта