Textual description of firstImageUrl

Стеван Раичковић

Стеван Раичковић
Рођен је 5. јула 1928. године у Нересници код Кучева. Био је српски песник и академик.
Гимназију је учио у Сенти, Крушевцу, Смедереву и Суботици, где је и матурирао. Студирао је на Филолошком факултету у Београду, а већ са 17 година почео је да објављује песме у „Књижевности“, „Младости“, „Књижевним новинама“ и „Политици“. Од 1945. до 1959. године био је сарадник Литерарне редакције Радио Београда.
До 1980. године Раичковић је био уредник у Издавачком предузећу „Просвета“. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. године, а за редовног 1981.
Објавио више од двадесет збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Прву збирку „Детињство“ објавио је 1950. године, да би већ следећом „Песма тишине“, две године касније, био примећен.
Преводио је руске песнике, Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Јосифа Бродског, сачинио је избор поезије Бориса Пастернака. У препеву „Седам руских песника“ и антологији „Словенске риме“ представио је и модерне руске песнике. Превео је и Шекспирове сонете и „Десет љубавних сонета“  Франческа Петрарке.
Раичковићева поезија објављена је на руском, пољском, чешком, словачком, мађарском, бугарском, русинском, албанском, словеначком.
Умро је 6. маја 2007. у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Стеван П. Бешевић

Стеван П. Бешевић 
Рођен  је у Сремској Митровици 23. августа 1868. године. Био је свестрано надарен и знатижељан човек. Привлачиле су га: књижевност, биологија, филозофија и техника. Био је: песник, прозни и драмски писац, сатиричар, новинар и конструктор. Његов отац Петар је био трговац, мајка Милева, рођена Њиноверсковић, је немачко - пољског порекла. Основну школу и гимназију је завршио у Сремској Митровици, војску је служиo у Котору. У Сплиту 1895. године ради као судски чиновник и адвокат,  а 1896. године долази у Загреб где је уређивао сатирични лист Врач погађач, после је отворио и фотографски атеље. Међу првима у Европи је израђивао моделе авиона, и неколико својих изума из аеро-наутике је патентирао. Био је организатор Змајеве прославе у Загребу 1899. године. Због алегоријске поеме Вила и орао,(1894) која је била забрањена и заплењена, одговарао је пред аустријским властима.  У Београд се сели 1911. године и ради као преводилац у Министарству иностраних послова Србије, одакле је  наставио уређивати лист Врач погађач у Новом Саду, све до 1914. године када је лист забрањен. Стеван Бешевић је био савременик и пријатељ Владислава Петковића Диса. Било је то искрено и дубоко пријатељство, започето у Београду када је Дис објавио своју прву збирку песама Утопљене душе и био изложен бројним полемикама, и нападима Јована Скерлића. Долази рат, пријатељство се наставило за време тешког повлачења војске и народа преко Албаније. На Крфу, Стеван Бешевић уређује Српске новине и у њима, током 1916. и 1917. године, објављује песме Диса и његов чувени говор захвалности француском народу, прочитан у Pti Dalu 24. 08. 1916. године. Ово пријатељство је осветлило доста непознатих детаља из живота једног од најбољих српских песника.  Стеванов син Никола је насликао неколико познатих портрета Диса, пред његово последње путовање и крај у Јонском мору. После вести о потапању брода  Италија 16. маја 1917. године, Стеван Бешевић пише песму  Дису, објављује и некролог песнику. Шест месеци после, пише сину и о смрти песника Милутина Бојића, са којим је провео многе дане на Крфу.
По повратку у Београд, преко  Солуна 1918. године, уређивао је дечије новине Наш лист (1921 - 1924).  Поред лирске, родољубиве и сатиричне поезије, писао је и дечије песме. Уредник Службених новина био је до пензије 1935. године.
Песник Стеван Бешевић је оставио веома богат опус дела, која су  превођена на италијански и немачки језик. Дела су му увршћена у Антологију новије лирике (Београд, 1921. година).
Умро је у Београду 06. септембра 1942. године.
Textual description of firstImageUrl

Стеван M. Луковић

Стеван M. Луковић
Рођен је 1877. године у Чачку. Био је песник у време кад је српска поезија почела да се ослобађа романтизма, творац је изванредно мелодичне лирике која подсећа на Верлена. Написао је мало, свега двадесет девет песама, а објављивао их још мање, уверен да нису добиле коначан облик. Тек после смрти објављена му је поетска збирка „ПЕСМЕ“.
Јован Скерлић („Историја нове српске књижевности“) о Луковићу је написао: 
„Занимљива и лепа књижевна појава била је поезија рано преминулога Стевана Луковића (1877. до 1902). Он је почео писати половином деведесетих година, али то су били обични ђачки покушаји без вредности. Осетивши шта све треба знати па моћи писати, он се дао на проучавање француских песника, нарочито Алфреда де Мисеа и Пола Верлена. Не публикујући своје стихове, уверен да још нису како треба, он је оставио за собом известан број недовршених песама, које су његови пријатељи издали у Београду 1903. године (Песме Стевана М. Луковића). 
Те малобројне, још недовршене, песме показују велики и оригиналан песнички таленат. Песничка природа у најбољем смислу речи, фина душа и отмен дух, Луковић је и формом и садржином доносио нешто ново у српску поезију. Он је песник "чезнућа и снова", неодређене туге и дискретне меланхолије, нечега неодређеног, сановног, суптилних стања свести. Његов елегичан и лиричан стих је музикалан и у неколико песама постигнути су велики музички ефекти. Неколико његових песама симболичких и музикалних иду у најоригиналније и најбоље ствари модерне српске поезије.“
Умро је веома млад, 1902 године у Београду, и није успео да сасвим развије свој изразити песнички таленат.
Textual description of firstImageUrl

Станислав Винавер

Станислав Винавер
Рођен је 1. марта 1891. године у Шапцу у угледној јеврејској породици. Отац Аврам Јосиф Винавер био је лекар, а мајка Ружа пијанисткиња. Основну школу завршио је у Шапцу, гимназију је учио у Шапцу и Београду, а на париској Сорбони студирао је математику и физику. Већ тада постаје следбеник филозофских идеја Анрија Бергсона, а већ 1911. објављује збирку симболистичке поезије "Мјећа". 
Песник и есејиста Винавер, јавља се као утемељивач експресионистичког покрета (написао је "Манифест експресионистичке школе"), најоштрије се залажући за раскид с традиционалним уметничким изразом и оспоравајући дотадашње "патриотске и десетерачке каноне" које су били поставили дотад неприкосновени књижевни критичари Јован Скерлић и Богдан Поповић. 
Умро је у Нишкој Бањи, 1. августа 1955. године. 

Међу бројним Винаверовим радовима, најпознатије су 
Приче које су изгубиле равнотежу (1913), 
Мисли (1913), 
Варош злих волшебника (1920), 
Громобран свемира (1921), 
Чувари света (1926), 
Икаров лет (1937), 
Ратни другови (1939), 
Европска ноћ (1952), 
Језик наш насушни (1952), као круна његовог размишљања о српском језику 
Заноси и пркоси Лазе Костића (1963).
Textual description of firstImageUrl

Слободан Ракитић

Слободан Ракитић 
Рођен је 30. септембра 1940. године у Власову, крај Рашке. Основну школу завршио је у Рашки, гимназију у Новом Пазару. Једно време студирао је на Медицинском факултету у Београду. Дипломирао је на филолошком факултету у Београду, на групи за југословенску и општу књижевност. Уређивао је књижевне часописе Савременик и Рашка. Био је члан прве редакције која је покренула лист (1972). Од 1973. године запослен је у Задужбини Илије М. Коларца, као уредник катедре за книжевност и језик.
Објавио је књиге песама: Светлости рукопис (1967), Рашки напеви (1968), Свет нам није дом (1970, друго допуњено издање 1979), Земља на језику (1973), Песме о дрвету и о плоду (1978), Жудња за југом (1981), Потомак (1982), Основна земља (1988), допуњено издање 1989. и 1990), Тапије у пламену (1990, друго издање 1991), Душа и спруд (1994), Изабране и нове песме (1998) и Водена слова (2000); књиге есеја: Од Итаке до привиђења (1985), Облици и значења (1994); зборник: Поезија романтизма југословенских народа (1978) и Изабрана дела у пет књига (1994). Добио је књижевне награде “Милан Ракић”, “Исидора Секулић”, “Бранко Миљковић” и “Лаза Костић”. Књига Тапије у пламену награђена је Октобарском наградом Београда за 1990. годину и наградом “Раде Драинац” 1991. Његове песме су превођене на више језика.
Умро је 1. јануара 2013. године у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Слободан Марковић

Слободан Марковић (Либеро Маркони) 
Рођен је 26. октобра 1928. у Скопљу где му је отац Димитрије био на служби као официр војске. Детињство је провео у Пећи и у Београду, где је матурирао у Другој београдској гимназији. 1943. је био заточен у логору у Смедеревској Паланци. 
Неке од његових књига песама су „Седам поноћних казивања кроз кључаоницу“, „Једном у граду ко зна ком“ (1980). Објавио је 62 књиге а још две су штампане после његове смрти: „Јужни булевар“ и „Запиши то, Либеро“ које је приредила његова супруга Ксенија Шукуљевић-Марковић. Бавио се и превођењем, био је новинар у „Борби“, сликар и боем. 
За књигу „Лука“ добио је 1975. Змајеву награду. Написао је сценарио за филм Боксери иду у рај. 
Умро је 30. јануара 1990. и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Славко Вукосављевић

Славко Вукосављевић
Рођен је у Ужицу 1927. године, где је завршио основну школу и гимназију. Студирао је енглески језик у Београду, а бурмански у Рангуну. Бавио се новинарством и био уредник часописа "Полет" и листа "Млада култура". Објавио је збирке песама: "Лирика" (1949), "Шта ти кажеш, Марија" (1952), "Моја једина младост" (1955), "Повратак" (1976) и "Родољубиве песме" (1981), "Рођендан" (1987) и "Сабране песме" (1987).
Интимна поезија Славка Вукосављевића открива песника немира и сумњи јер садржи љубавна треперења и радости, али и осећај пролазности младости и лепоте.
Умро је у Београду 2004. године.
Textual description of firstImageUrl

Споменка Денда Хамовић

Споменка Денда Хамовић
Рођена је 23. фебруара 1955. године у Мостару. Прве песме су јој објављене у мостарском листу Слобода још у основној школи, а онда настаје период писања само за своју душу јер је за њу поезија тихи и поуздани пријатељ, искра душе за све акорде живота. После дугог ћутања прве песме и приче, које такође пише, су јој објављене у књижевном часопису Суштина поетике а потом и у другим часописима: Звездани колодвор, Сретања, Сизиф, Сцена Црњански, Ада, Космајска вила, новинама Српски глас из Аустралије, заједничким збиркама поезије, поетским сајтовима, порталима, зборницима, лексиконима, двојезичним збиркама где су штампане на српском и преведене на бугарски и енглески језик. Члан је неколико књижевних клубова. Од децембра 2016. је стални сарадник у књижевном часопису Суштина поетике где уређује рубрику Заборављени песници.
Има објављену збирку песама На крилима лептира (2015).
Од 1992. године живи у Београду.

Textual description of firstImageUrl

Сима Пандуровић

Сима Пандуровић
Рођен je у Београду 14. априла 1883. године. Био је српски песник, естетичар, есејиста, критичар, драматичар и преводилац. 
Јавио се с песмама с почетком XX века са песницима песимизма (Милан Ракић  и Владислав Петковић Дис), под утицајем проклетих песника (Шарл Бодлер, Едгар Алан По). Гимназију и филозофске студије Пандуровић је завршио у Београду и почео је да службује као професор ваљевске и београдске гимназије
 Критика је оштро реаговала на његову прву збирку песама "Посмртне почасти", прожету песимизмом. Каснији стихови мисаоно су сложенији, али и у њима преовладава резигнација. Испевао је и низ родољубивих песама. 
Први светски рат је провео у интернацији у Болдогасоњу и Нежидеру, а по његовом завршетку био је секретар Министарства просвете и помоћник управника Народне библиотеке. Рано је почео да пева, али истовремено је живио и радио на издавању и уређивању часописа. Још као студент, са групом књижевних истомишљеника, основао је часопис Полет, затим са Дисом уређивао Књижевну недељу, а после Првог светског рата основао часопис Мисао. Пандуревићево књижевно дело је обимно и разноврсно: „Посмртне почасти“, „Дани и ноћи“, а 1910. године је у Народном позоришту у Београду приказана његова драма „На згаришту“, коју је написао са Костом Петровићем. За време Првог светског рата Друштво хрватских књижевника издало му је сабране песме под насловом „Оковани стихови“. По ослобођењу ова збирка је допуњена и објављена у Београду под насловом Стихови. 
Последња његова збирка песама „Песме“, садржи 109 песама које је он сам изабрао уз изјаву да све остало што је написао у стиху одбацује као да није написано. Пандуревићева дела из области књижевне критике и естетике су: „Огледи из естетике“, „Разговори о књижевности“, Богдан Поповић. Пандуровић је много и успешно преводио Молијеровог „Тартифа“ и Шекспирове трагедије и драме „Хамлет“, „Ричард III“, „Хенри IV“, „Магбет“ и „краљ Лир“, све са Живојином Симићем.
Умро је 27. јула 1960. године у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Светлана Полић

Светлана Полић
Рођена је 20. августа 1974. године у Ужицу. Професор је историје у Основној школи, а поезијом се бави од младих дана. Објавила је књигу поезије АТРИБУТИ НЕЖНОСТИ. Добитник је и бројних песничких награда.
Живи и ствара у Пожеги.

Textual description of firstImageUrl

Силвије Страхимир Крањчевић

Силвије Страхимир Крањчевић
Рођен је 17. фебруара 1865. у Сењу где је завршио основну школу и гимназију али због бунтовне природе и сукоба са школским властима одбија да полаже матуру. Заслугом сењског бискупа Јурја Посиловића одлази у Рим у Collegium Germanico - Hungaricum на теолошке студије али их напушта 1884. и враћа се у Хрватску, у Загреб. Пре одласка у Рим, 1883. у Хрватској вили, коју уређује Еуген Кумичић, објављена му је прва песма (Завјет) и дочекан је пророчанским речима: „Тај ће вам бити најбољи хрватски пјесник“! По повратку из Рима објављиване су му приче и песме у многим часописима. 1885. је штампана и прва збирка песама Бугаркиње која је дочекана с наглашеним признањима. Одмах по доласку у Загреб моли власти да му допусте да полаже матуру у сењској гимназији али је одбијен. Захваљујући Штросмајеровим препорукама уписује и завршава учитељски курс у Загребу и одлази да ради у Босну и Херцеговину. То су биле плодне стваралачке године његове пуне песничке зрелости и у последњој деценији XIX века Крањчевић достиже свој зенит и израста у најмаркантнијег песника  хрватског реализма. Моли власти да му одобре службовање у Хрватској али је одбијен због политичке неподобности. 
Пуних осам година (1895 – 1903) је уређивао књижевни часопис Нада који је издавала Земаљска влада Босне и Херцеговине. Формални уредник је био владин саветник Коста Хорман а Крањчевић је био стварни уредник. Имао je завидну слободу и захваљујући њој Нада је окупљала најугледније хрватске књижевнике и постала најважнији часопис хрватске модерне. Поред Наде објављује своја дела и у другим хрватским и босанским часописима: Вијенац, Побратим, Просвијета, Ловор и други. Хајнрих Хајне је био песник којег је посебно поштовао.
Матица хрватска објављује његову другу збирку Изабране песме 1898. Године, 1902. је штампана и његова трећа збирка Трзаји, а 1908. и последња Пјесме. Током 1904. је унапређен у звање професора и постављен за управитеља трговачке школе у Сарајеву. У Хрватском позоришту је 1907. изведена опера Први гријех а текст је написао Крањчевић.1908. је часопис Бехар посветио цео један број 25. годишњици његовог књижевног рада, а пољски професор славистике Тадеус Грабовски је објавио опсежну монографију о његовом стваралаштву.
Током 1894. године су се јавили први симптоми обољења бубрега и стање се погоршавало. Умире у Сарајеву 29.октобра 1908. године. Сахрањен је на сарајевском гробљу Кошево. Сахрани су, поред родбине, присуствовали представници градских и школских власти, цркве, књижевници, између осталих и Антун Густав Матош, и многобројне Сарајлије.
Textual description of firstImageUrl

Стефан Маларме

Стефан Маларме
Рођен је 18. марта 1842. године у Паризу. Био је француски песник, један од оснивача симболизма и најпотпуније је изразио тежње симболизма да потпуно новим песничким језиком стварају чисту поезију, која треба да открије апсолутну стварност ослобођену од вулгарности свакодневног живота. Он је био заговорник тезе да поезија не треба да именује ствари већ да ствара њихову атмосферу, она не треба да казује него да наговештава, не да делује описом и сликом него сугестијом. Овим схватањем песник језику даје главну предност.
За разлику од других симболиста који су своје незадовољсто изражавали боемским животом, Маларме је живео мирним животом професора енглеског језика. Ипак, то му није нимало сметало да поезији посвети свој живот.
Умро је 9. септембра 1898. године у Валвинсу.

Збирке песама:
•Песме (1887)
• Књига (1897)
• Песме и проза (1891)
Textual description of firstImageUrl

Сандра Илић

Сандра Илић рођена је 1984. године у Косовској Митровици. Дипломирала је на Филозофском факултету Универзитета у Приштини, катедра за српски језик и књижевност, у Косовској Митровици. Огласила се првог пута у листу ,,Јединство'', 2005. године. Од тога датума, заступљено јој је близу педесет песама у различитим гласилима.
Њена прва збирка песама  је насловљена Виду реч и садржајно представља синтезу претходно заступљених песама.
  О истој  магистар српске књижевности Предраг Радоњић каже:
 "...како је Сандра Илић песникиња која се изузетно брзо развија и изграђује оригиналан лирски глас који не само да завређује истакнуто место на књижевној сцени Косова и Метохије, где је одавно већ мало свежих и уверљивих поетских новина, већ и у српској књижевности у целини.''
Проф мастер Милосава Ђукић Булатовић наводи: ,,Синтезом архаичног, митског и модерног, давнашње музикалности и „старе и нове“ речи, повезане у магично коло кроз који струји ритам целине, добија се свевременост поетске речи песникиње која ће бити њен печат српској поезији XXI века.''
Док доц др Славица Дејановић истиче да ,,Има суптилног поигравања речима и њиховим смислом, различитих форми, што делује освежавајуће. Поезија је мисаона и осећајна и на њој људи могу да се огреју.''
Са супругом Блажом има двоје деце, Софију и Даницу.
Живи и ради као професор српског језика у Косовској Митровици.
Textual description of firstImageUrl

Светислав Стефановић

Светислав Стефановић
Рођен је 1. новембар 1877. године у Новом Саду. По професији био је лекар, оснивач је Катедре за патологију. Бавио се писањем и био је песник, критичар, преводилац, есејиста и драмски писац. Био је модерниста и авангардиста. У својим есејима и критикама бранио је Дисово песништво, а у међуратном периоду брани модернистичко песништво, Био је пријатељ Лазе Костића, Диса, Тодора Манојловића, Винавера, Црњанског, Дучића...
Стефановић се нашао на листи осуђеника на смрт под бројем 66 у „Саопштењу Војног суда Првог корпуса НОВЈ о осуђеним ратним злочинцима у Београду“, објављеном на првој и другој страни „Политике“ 27. новембра 1944. Уз редни број имена у Саопштењу стоји: идеолог фашизма, преводилац Мусолинијеве „Државе“, немачко-недићевски комесар Српске књижевне задруге, Јонићев саветодавац по питањима гоњења задруге књижевника. Члан немачке комисије за клеветање совјетских власти у вези са немачким злочинима у Виници“. Посмртно је искључен из чланства у СКЗ, да би после вишедеценијског заборава враћен у српску књижевност у контекст и време коме припада.
Стрељан је као непријатељ народа и ратни злочинац у новембру 1944. године,
Поступак за политичку рехабилитацију покренут је 2008. на основу захтева који је мр Тамара Грујућ упутила Окружном суду у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Сергеј Јесењин

Сергеј Јесењин
Рођен је у селу Константиново у Рјазањском региону, 3. октобра 1895. године. Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао песником села, и у многим својим делима бавио се животом на селу.
Почео је да пише поезију са девет година и као вундеркинд, преселио се у Москву 1912. године и почео да ради као лектор у издаваштву и да паралелно похађа студије на Московском државном универзитету. Године 1915. преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городетског, Николаја Кљујева и друге. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.
Последње две године Јесењиновог живота су биле пуне пијанства и лутања, али је у том периоду написао неке од својих најбољих песама. 
Обесио се (мада се сумња да је обешен од стране агената тадашње власти) у соби лењинградског (санктпетербуршког) хотела Англетер 28. децембар 1925. године.

Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана