slike pesnika

Стеван Раичковић

stevan-raickovuc-biografija

Стеван Раичковић рођен је 5. јула 1928. године у Нересници код Кучева. Био је српски песник и академик.

Гимназију је учио у Сенти, Крушевцу, Смедереву и Суботици, где је и матурирао. Студирао је на Филолошком факултету у Београду, а већ са 17 година почео је да објављује песме у „Књижевности“, „Младости“, „Књижевним новинама“ и „Политици“. Од 1945. до 1959. године био је сарадник Литерарне редакције Радио Београда.

До 1980. године Раичковић је био уредник у Издавачком предузећу „Просвета“. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. године, а за редовног 1981.

Објавио више од двадесет збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Прву збирку „Детињство“ објавио је 1950. године, да би већ следећом „Песма тишине“, две године касније, био примећен.

Преводио је руске песнике, Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Јосифа Бродског, сачинио је избор поезије Бориса Пастернака. У препеву „Седам руских песника“ и антологији „Словенске риме“ представио је и модерне руске песнике. Превео је и Шекспирове сонете и „Десет љубавних сонета“  Франческа Петрарке.

Раичковићева поезија објављена је на руском, пољском, чешком, словачком, мађарском, бугарском, русинском, албанском, словеначком.

Умро је 6. маја 2007. године у Београду.

slike pesnika

Стеван П. Бешевић

stevan-p-besevic
Стеван П. Бешевић рођен  је у Сремској Митровици 23. августа 1868. године. Био је свестрано надарен и знатижељан човек. Привлачиле су га: књижевност, биологија, филозофија и техника. Био је: песник, прозни и драмски писац, сатиричар, новинар и конструктор. Његов отац Петар је био трговац, мајка Милева, рођена Њиноверсковић, је немачко - пољског порекла. Основну школу и гимназију је завршио у Сремској Митровици, војску је служиo у Котору. У Сплиту 1895. године ради као судски чиновник и адвокат,  а 1896. године долази у Загреб где је уређивао сатирични лист Врач погађач, после је отворио и фотографски атеље. Међу првима у Европи је израђивао моделе авиона, и неколико својих изума из аеро-наутике је патентирао. Био је организатор Змајеве прославе у Загребу 1899. године. Због алегоријске поеме Вила и орао (1894), која је била забрањена и заплењена, одговарао је пред аустријским властима.  У Београд се сели 1911. године и ради као преводилац у Министарству иностраних послова Србије, одакле је  наставио уређивати лист Врач погађач у Новом Саду, све до 1914. године када је лист забрањен. Стеван Бешевић је био савременик и пријатељ Владислава Петковића Диса. Било је то искрено и дубоко пријатељство, започето у Београду када је Дис објавио своју прву збирку песама Утопљене душе и био изложен бројним полемикама, и нападима Јована Скерлића. Долази рат, пријатељство се наставило за време тешког повлачења војске и народа преко Албаније. На Крфу, Стеван Бешевић уређује Српске новине и у њима, током 1916. и 1917. године, објављује песме Диса и његов чувени говор захвалности француском народу, прочитан у Пти Далу 24. августа 1916. године. Ово пријатељство је осветлило доста непознатих детаља из живота једног од најбољих српских песника.  Стеванов син Никола је насликао неколико познатих портрета Диса, пред његово последње путовање и крај у Јонском мору. После вести о потапању брода  Италија 16. маја 1917. године, Стеван Бешевић пише песму  Дису, објављује и некролог песнику. Шест месеци после, пише сину и о смрти песника Милутина Бојића, са којим је провео многе дане на Крфу.
По повратку у Београд, преко  Солуна 1918. године, уређивао је дечије новине Наш лист (1921-1924).  Поред лирске, родољубиве и сатиричне поезије, писао је и дечије песме. Уредник Службених новина био је до пензије 1935. године.
Песник Стеван Бешевић је оставио веома богат опус дела, која су  превођена на италијански и немачки језик. Дела су му увршћена у Антологију новије лирике (Београд, 1921. година).
Умро је у Београду 6. септембра 1942. године.
slike pesnika

Стеван Луковић

stevan-lukovic
Стеван Луковић је рођен 27. децембра 1877. године у Чачку као најстарији од деветоро деце, Милоја и Јелене. Његова породица је прешла 1888. године у Београд да би деци обезбедила даље школовање. Похађао је Прву а потом Трећу гимназију у којој је био председник чувене литерарне ђачке дружине „Нада“. Завршио је Правни факултет у Београду. Бавио се књижевним радом, а радове је објављивао у Српском књижевном гласнику, као и у „Венцу“ и „Књижевним новостима“ (који су излазили у Загребу и Ријеци). Истакао се као новинар и књижевник радећи у „Звезди“ и „Дневном листу“
Био је песник у време кад је српска поезија почела да се ослобађа романтизма, творац је изванредно мелодичне лирике која подсећа на Верлена. Написао је мало, свега двадесет девет песама, а објављивао их још мање, уверен да нису добиле коначан облик. Тек после смрти објављена му је поетска збирка „Песме Стевана М. Луковића“ (1903).
Јован Скерлић („Историја нове српске књижевности“) о Луковићу је написао: 
„Занимљива и лепа књижевна појава била је поезија рано преминулога Стевана Луковића (1877. до 1902). Он је почео писати половином деведесетих година, али то су били обични ђачки покушаји без вредности. Осетивши шта све треба знати па моћи писати, он се дао на проучавање француских песника, нарочито Алфреда де Мисеа и Пола Верлена. Не публикујући своје стихове, уверен да још нису како треба, он је оставио за собом известан број недовршених песама, које су његови пријатељи издали у Београду 1903. године (Песме Стевана М. Луковића). 
Те малобројне, још недовршене, песме показују велики и оригиналан песнички таленат. Песничка природа у најбољем смислу речи, фина душа и отмен дух, Луковић је и формом и садржином доносио нешто ново у српску поезију. Он је песник "чезнућа и снова", неодређене туге и дискретне меланхолије, нечега неодређеног, сановног, суптилних стања свести. Његов елегичан и лиричан стих је музикалан и у неколико песама постигнути су велики музички ефекти. Неколико његових песама симболичких и музикалних иду у најоригиналније и најбоље ствари модерне српске поезије.“
Умро је веома млад, 30. августа 1902 године у Београду, и није успео да сасвим развије свој изразити песнички таленат.
slike pesnika

Станислав Винавер

stanislav-vinaver-biografija

Станислав Винавер¹, књижевник и преводилац, рођен је у Шапцу, 1. марта 1891. године, у угледној јеврејској породици. Отац Јосиф, лекар, умро је као санитетски мајор од маларије у Ђевђелији 1915. године, после прележаног пегавог тифуса. Мајка Ружа, пијанисткиња, која је често приређивала јавне и кућне концерте, поред осталих и са Робертом Толингером, задављена је у немачкој гасној комори 1942. године.

По завршеној основној школи Винавер је, тачно с почетком 20. столећа, 1901. године, постао ђак Више гимназије у Шапцу, исказујући посебну надареност за поједине предмете. Већ као ученик трећег разреда, био је изабран у Одбор за подизање споменика Кнез Иви од Семберије, коме је на челу био професор Тодор Радивојевић.

Од 1908. године, гимназијско школовање наставио је у Београду. После матуре, одлази у Париз, на Сорбону, где се посветио студијама математике и физике. Предавали су му у оно време чувени професори: Жан-Анри Поенкаре (математику), Ванда Ландовска (музику) и Анри Бергсон (филозофију). Жан-Анри Поенкаре га је често и кући позивао, па је имао прилике да упозна и његовог млађег брата Рејмона, који је тада био председник француске Владе и министар иностраних послова. Винавер га је неколико пута обавештавао о српским приликама. Ипак, највећи утицај на њега имао је филозоф Анри Бергсон, који је "био мађија, метафизички доживљај највише врсте" и чијим је учењем био неизлечиво инфициран за цео живот. Бергсон га је "за књижевност окренуо", па ће Винавер убудуће себе називати Бергсоновим шегртом; у знак поштовања и захвалности посветио му је, 1924. године, свој рад Проблеми нове естетике, Бергсоново учење о ритму.

У балканским и Првом светском рату Винавер учествује као добровољац, потпоручник у славном Ђачком батаљону и солунац. Са војском је прешао албанске врлети и гудуре и некако доспео на острво Крф. Ту је, 1916. године, био постављен за ађутанта Пристаништа на Крфу, ађутанта у Српском ратном пресбироу и уредника Српских новина. У обављању бројних послова био је неуморан — све је стизао и све завршавао. Обилазио је Пристаниште, лађе, логоре, болнице и установе за снабдевање. Налазио се при руци сваком српском војнику који би, са каквим требовањем, у Пристаниште пристигао. Прибављао је пропуснице за острво Видо ономе који брата годину дана није видео. Решавајући бројна питања, лично је ишао француском команданту базе, каткад и богорадао, али је у својим намерама успевао. Држао је многобројне везе са високим савезничким официрима и подофицирима, командантима, енглеским магационерима, особљем лађа које су често пловиле у Француску и где је увек требало некога убацити.

На Крфу је упознао професора Слободана Јовановића, који је био на челу Српског ратног пресбироа и предано радио на изради спискова погинулих и помрлих српских војника. Како је Европу и свет требало упознати са патњама и страдањима српске војске, Слободан Јовановић је, 1916. године, у Француску и Енглеску упутио филозофа Бранислава Петронијевића, владику др Николаја Велимировића и Станислава Винавера. Винавер је у Енглеској неколико предавања држао заједно са "златоустим великодостојником српске цркве" др Николајем Велимировићем. Говорећи о српским страдањима, владика Велимировић се толико узбуђивао да му је крв знала потећи на нос или на уши.

Из Париза, по налогу Николе Пашића, 1917. године, Винавер је упућен у Петроград, у својству преводиоца српске дипломатске мисије. Мисија је стигла у Русију који месец пред почетак Октобарске револуције, па је он био очевидац ових догађаја.

У Петрограду је Винавер највише радио на прибирању добровољаца за Солунски фронт. Чинио је то тако предано да су се многе добровољачке јединице назвале Винаверовим четама.

На повратку кући, 1919. године, потпоручник Винавер је повео последњу чету југословенских добровољаца из Русије. Ишли су преко Цариграда, међународним возом кроз Бугарску, без права на напуштање вагона у станицама. По реду вожње, воз се у Софији задржавао два сата. Користећи бугарску небудност, Винавер је постројио своју чету и повео је у град. Кад је чета ушла у Славјанску улицу, наредио је стројеви корак, којим су ишли све до цркве Свете Недеље где је, са свим војним почастима сем плотуна, одата пошта моштима Светог великог краља свесрпске земље Стефана Уроша ИИ Милутина. Кад су Бугари дочули шта се догађа, Винаверова чета је већ била у возу који се приближавао Нишу.

Бугари су ово схватили као велику ароганцију победника над побеђним и тешко кршење мировних одредаба. Претили су међународном арбитражом и тражили казне за виновнике овог догађаја. Било је потребно доста дипломатског такта како би се ствар некако заташкала. Када је, у априлу 1925. године, Винавер дошао у Бугарску да извештава о покушају атентата мајора Јанкова на бугарског диктатора Александра Цанкова, још на граници му је одузет пасош. Међутим, то му није сметало да на гробу Светог краља Милутина два пута дневно пали свећу. Захваљујући ангажовању наших дипломатских органа, уручен му је нови пасош.

По окончању Првог светског рата, добио је намештење у Уметничком одељењу Министарства просвете, где му се сто налазио између Бранислава Нушића и Боре Станковића. Повремено је Винавер радио и за Министарство иностраних дела, нарочито ако је требало нешто сложеније превести, или сачинити што концизнији извод основног садржаја. Обављао је ове послове са великим задовољством, јер се надао дипломатској каријери.

Почетком 1920. године добио је налог да сачини белешку о тек објављеној књизи Победа и мир, чији је аутор био француски председник Рејмон Поенкаре, иначе Винаверов познаник из студентских дана. Белешку је требало сачинити што пре и доставити лично др Анти Трумбићу, министру иностраних дела. Белешку о књизи, коју је читао на оригиналу, дакле на француском језику, Винавер је сачинио релативно брзо, темељно и одговорно. Посебно је истакао Поенкареове повољне оцене о Србима и одбацивање српске кривице за рат у коме су они постали и највећи страдалници и највећи хероји.

Др Анте Трумбић, Хрват у југословенској Влади, убрзо је позвао Винавера, захвалио му на експедитивности и затражио нека додатна појашњења. Није му било јасно, а вероватно се то није уклапало ни у његова политичка схватања и опредељења, да Поенкаре не оставља нимало кривице Србима за избијање Првог светског рата.

— За Поенкареа питање српске кривице не постоји и нигде се у књизи не поставља! — одбрусио је Винавер и наставио:

— Да ли ви сумњате да бих ја Поенкареа фалсификовао?

Због жестоког вербалног дуела са Трумбићем, Винавер је себи затворио врата дипломатске службе, али ту није био крај његовим недаћама. Убрзо је министру просвете Павлу Маринковићу стигао налог Анте Трумбића да се Винавер отпусти из Уметничког одељења. Уз енергично заузимање Боре Станковића, Маринковић је одбио да то учини, а одбио је да прибавља и Винаверове изјаве и изјашњавања. Самом председнику Министарског савета Љубомиру Давидовићу ускратио је право да саслушава намештенике његовог Министарства, што је изазвало опште запрепашћење и у Влади, и у Министарству и на Двору, наравно и у уметничким и кафанским круговима београдским. Винавер није отпуштен, али је из овога сукоба друга страна ипак изашла као победник. У новој уставотворној Влади Стојана Протића, за Павла Маринковића више није било места, а нови министар просвете Милош Трифуновић одмах је укинуо Уметничко одељење.

Од тада, Винавер је постао стални сарадник Времена, чији је власник био доктор књижевности Коста Луковић. Као новинар, Винавер је био концизан, кратак и јасан. Умео је у вест да сажме оно што је најбитније. Био је вешт у оценама и сигуран у проценама. О свему је био обавештенији од осталих и доносио је вести до којих други нису могли доћи. Своје знање страних језика и свакодневно ишчитавање дневне и стране штампе, ставио је Времену на располагање; захваљујући томе, овај лист је одисао неопходним светским духом и његовим пикантеријама, оплемењеним винаверовским стилом. За разлику од већине колега, није био "редакцијски пацов". У редакцији се бавио само колико је било неопходно. Одржавајући свакодневне контакте са великим бројем значајних и утицајних људи, податке за лист прибављао је у граду, а у редакцију је долазио само да заврши посао. Знао је истовремено да диктира, трима дактилографкињама, три различита прилога за лист.

Године 1926, из београдског Хотела Палас, као акредитовани новинар Времена, извештавао је са Светског конгреса масона. Ритуално заседање, које је било отворено за јавност, отворио је пиварски магнат Ђорђе Вајферт. Имао је изграђен новинарски стил — читљив, јасан, препознатљив и интересантан. Ради илустрације, презентирамо један његов прилог из Времена:

"Јуче је Апелација једном сељаку, који је убио оца, смањила казну са две године робије на шест месеци затвора. Првостепени суд судио је јуче опет господину Сими Пандуровићу због увреда и клевета које је нанео господину Станиславу Стефановићу у самом судском спору око превода Хамлета и осудио га на педесет дана затвора. Због сличних увреда и клевета на истог господина, господина Пандуровића је исти суд осудио на педесет дана затвора пре једва месец дана. Али ово суђење господину Пандуровићу није последње, јер је господин Стефановић дигао још неколико тужби против њега. И, по свему судећи, господин Пандуровић ће имати да одседи у затвору као да је бар два оца убио."

Сем Времена, новинарством се бавио у Радио Београду и Централном пресбироу.

До Другог светског рата сарађивао је у бројним листовима и часописима: Звоно (1908), Босанска вила (1909, 1911), Нада (1909), Српски књижевни гласник (1909), Дело (1910 — 1913), Бранково коло (1911), Нова искра (1911), Штампа (1911), Народно јединство (1920), Листићи (1920), Пијемонт (1912 — 1913), календар Вардар (1912), Звезда (1912), Српске новине (1916), календар Зора (1917), Забавник (1917), Слобода (1918), Књижевни југ (1919), Дан (1919), Оса (1920), Прогрес (1920), Дунав (1921), Критика (1921), календар Ново доба (1921), Палангар-Оса (1921), Република (1921, 1923), Зенит (1921), Епоха (1922), Хипнос (1922), Мисао (1922 —1923), Путеви (1922), Нови лист (1922/23), Веселе новине (1923), Алманах Бранка Радичевића (1924), Belgrader Zeitung (1924), Јеврејски живот (1924), Време, Правда (1926, 1934), Загребер Таблант (1926), Књижевни полет (1929), Margenblatt, календар (1930), Идеје (1934 — 1935), Српски књижевни гласник, Нови Сад (1937), Чешко-словенско-југословенска ревија (1938), Славенски Јадран (1938), Гласник резервних официра и ратника (1939) и Нова смена (1939).

Као официр бивше југословенске војске, заробљен је у краткотрајном априлском рату 1941. године и возом транспортован у заробљеништво у Немачку. Ратне године углавном је провео у немачком логору Оснабрик, о чему је Београду, 1945. године, објавио књижицу под насловом Године понижења и борбе, живот у немачким "офлазима".

Својих последњих десет година, од 1945. до 1955, Винавер је провео је у Београду, радећи као професионални књижевник и преводилац.

Станислав Винавер је умро у Нишкој Бањи 1. августа 1955. године.

Међу бројним Винаверовим радовима, најпознатији су:
Приче које су изгубиле равнотежу (1913),
Мисли (1913),
Варош злих волшебника (1920),
Громобран свемира (1921),
Чувари света (1926),
Икаров лет (1937),
Ратни другови (1939),
Европска ноћ (1952),
Језик наш насушни (1952), као круна његовог размишљања о српском језику
Заноси и пркоси Лазе Костића (1963).


¹(Из књиге Бранко Шашић – Знаменити шапчани и подринци, Шабац, 1998)
slike pesnika

Слободан Ракитић

Слободан Ракитић је рођен 30. септембра 1940. године у Власову, крај Рашке. Основну школу завршио је у Рашки, гимназију у Новом Пазару. Од 1960. живи у Београду. Једно време студирао је на Медицинском факултету у Београду. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за југословенску и општу књижевност. Уређивао је књижевне часописе Савременик, Рашка и Књижевна реч. Од 1973. до 2007. године радио је у Задужбини Илије М. Коларца, као уредник катедре за књижевност и језик.
У време једнопартијског система у Југославији Слободан Ракитић је као књижевник био ангажован у борби за поштовање и заштиту људских и грађанских права и слобода, између осталог и у оквиру Одбора за заштиту мисли и слободе изражавања (1985-1989).
Слободан Ракитић је био председник Удружења књижевника Србије од 1994. до 2004. године. Од 26. априла 2005. године до краја живота био је председник Српске књижевне задруге.
У првом вишестраначком сазиву српског парламента после Другог светског рата Слободан Ракитић је био председник тада највеће посланичке групе демократске опозиције - посланичке групе Српског покрета обнове (1991-1992). Затим је изабран за посланика у скупштини Савезне Републике Југославије, где је био председник посланичке групе Демократског покрета Србије (ДЕПОС), 1993 - 1994. На оснивачкој скупштини Саборне народне странке, 1995. године, Слободан Ракитић је изабран за председника. Саборна народна странка деловала је у оквиру блока странака демократске опозиције до демократских промена у октобру 2000. године.
Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао је Слободана Ракитића Орденом Светог Саве ИИ степена 2010. године. Такође, носилац је бројних других и највећих награда за поезију и укупан књижевни и културни допринос.
Објавио је књиге песама: Светлости рукописа (1967, допуњено издање 2009), Рашки напеви (1968), Свет нам није дом (1970, допуњено издање 1979), Земља на језику (1973), Песме о дрвету и о плоду (1978), Жудња за југом (1981), Потомак (1982), Основна земља (1988, допуњено издање 1989. и 1990), Тапије у пламену (1990, друго издање 1991), Душа и спруд (1994, треће, допуњено и преуређено издање 2005), Изабране и нове песме (1998), Земаљске слике и друге песме (1999), Водена слова (2000), Јужна земља (изабране и нове песме, 2000), Песме (2002), Пловидба (изабране и нове песме, 2003), Повратак краља (избор, 2003), Моји тренуци (избор, 2007), Потомак, нови потомак (2007), Пламен и роса (2010); књиге есеја: Од Итаке до привиђења (1985), Облици и значења (1994), Братство по Орфеју (2007); зборнике Поезија романтизма југословенских народа (1978) и Антологија поезије српског романтизма (2011), као и Изабрана дела у пет књига (1994) и Сабране песме (2011-2012).
Књиге поезије Слободана Ракитића објављене су на француском, румунском, чешком и енглеском, а појединачни избори поезије на десетак страних језика.
Слободан Ракитић је умро 1. јануара 2013. године у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу, испраћен великим бројем писаца, пријатеља и поштовалаца.
slike pesnika

Слободан Марковић

slobodan-markovic-libero-markoni
Слободан Марковић (Либеро Маркони) рођен је 26. октобра 1928. године у Скопљу где му је отац Димитрије био на служби као официр војске. Детињство је провео у Пећи и у Београду, где је матурирао у Другој београдској гимназији. 1943. године је био заточен у логору у Смедеревској Паланци. 
Неке од његових књига песама су „Седам поноћних казивања кроз кључаоницу“, „Једном у граду ко зна ком“ (1980). Објавио је 62 књиге а још две су штампане после његове смрти: „Јужни булевар“ и „Запиши то, Либеро“ које је приредила његова супруга Ксенија Шукуљевић-Марковић. Бавио се и превођењем, био је новинар у „Борби“, сликар и боем. 
За књигу „Лука“ добио је 1975. године Змајеву награду. Написао је сценарио за филм Боксери иду у рај. 
Умро је 30. јануара 1990. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
slike pesnika

Славко Вукосављевић

slavko-vukosavljevic
Славко Вукосављевић рођен је у Ужицу 17. јануара 1927. године, где је завршио основну школу и гимназију. Студирао је енглески језик у Београду, а бурмански у Рангуну. Бавио се новинарством и био уредник часописа "Полет" и листа "Млада култура". Објавио је збирке песама: "Лирика" (1949), "Шта ти кажеш, Марија" (1952), "Моја једина младост" (1955), "Повратак" (1976) и "Родољубиве песме" (1981), "Рођендан" (1987) и "Сабране песме" (1987).
Интимна поезија Славка Вукосављевића открива песника немира и сумњи јер садржи љубавна треперења и радости, али и осећај пролазности младости и лепоте.
Аутор је чувене поеме "Кадињача" посвећена Ужичкој републици, првој слободној територији у поробљеној Европи за време Другог светског рата.
Умро је у Београду 20. јула 2004. године.
slike pesnika

Споменка Денда Хамовић

spomenka-denda-hamovic

Споменка Денда Хамовић је рођена 23. фебруара 1955. године у Мостару где је и одрасла. Завршила је гимназију, а студије на Правном факултету после друге године прекида због обавеза према породици и запослења.

Прве песме су јој штампане у мостарском листу Слобода још у основној школи, а после дугог периода писања само за своју душу песме и приче су објављиване у књижевним часописима: Суштина поетике, Звездани колодвор, Сретања, Српска вила, Сизиф, Сцена Црњански, Ада, Космајска вила, Поезија СРБ, Јесењин, Умно, новинама Српски глас из Аустралије, међународним збиркама, поетским сајтовима, порталима, зборницима, лексиконима. Заступљена је у антологијама савремених песника 21. века: James Јoyce na Mediteranu – Часопис за уметност и културу Звездани колодвор (2018), Raindrops of Love (First rain of first love) – Dr Brajesh Kumar Gupta Mewadev, Индија (2018), Антологија српске поезије и прозе – Удружење слободних уметника Аустралије (2018). Песме су јој преведене на руски, бугарски и енглески језик.

Oбјавила је збирке песама: На крилима лептира (2015) и Срце из камена (2018).

Од 1992. године са супругом Драгољубом и ћеркама Марјом и Тиханом живи у Београду.

(2018)

slike pesnika

Сима Пандуровић

sima-pandurovic-biografija-poezija
Сима Пандуровић рођен je у Београду 14. априла 1883. године. Био је српски песник, естетичар, есејиста, критичар, драматичар и преводилац.
Јавио се с песмама с почетком XX века са песницима песимизма (Милан Ракић  и Владислав Петковић Дис), под утицајем проклетих песника (Шарл Бодлер, Едгар Алан По). Гимназију и филозофске студије Пандуровић је завршио у Београду и почео је да службује као професор ваљевске и београдске гимназије.
Критика је оштро реаговала на његову прву збирку песама "Посмртне почасти", прожету песимизмом. Каснији стихови мисаоно су сложенији, али и у њима преовладава резигнација. Испевао је и низ родољубивих песама.
Први светски рат је провео у интернацији у Болдогасоњу и Нежидеру, а по његовом завршетку био је секретар Министарства просвете и помоћник управника Народне библиотеке. Рано је почео да пева, али истовремено је живио и радио на издавању и уређивању часописа. Још као студент, са групом књижевних истомишљеника, основао је часопис Полет, затим са Дисом уређивао Књижевну недељу, а после Првог светског рата основао часопис Мисао. Пандуревићево књижевно дело је обимно и разноврсно: „Посмртне почасти“, „Дани и ноћи“, а 1910. године је у Народном позоришту у Београду приказана његова драма „На згаришту“, коју је написао са Костом Петровићем. За време Првог светског рата Друштво хрватских књижевника издало му је сабране песме под насловом „Оковани стихови“. По ослобођењу ова збирка је допуњена и објављена у Београду под насловом Стихови.
Последња његова збирка песама „Песме“, садржи 109 песама које је он сам изабрао уз изјаву да све остало што је написао у стиху одбацује као да није написано. Пандуревићева дела из области књижевне критике и естетике су: „Огледи из естетике“, „Разговори о књижевности“, Богдан Поповић. Пандуровић је много и успешно преводио Молијеровог „Тартифа“ и Шекспирове трагедије и драме „Хамлет“, „Ричард III“, „Хенри IV“, „Магбет“ и „краљ Лир“, све са Живојином Симићем.
Умро је 27. јула 1960. године у Београду.
slike pesnika

Светлана Полић

svetlana-polic
Светлана Полић рођена је 20. августа 1974. године у Ужицу. Професор је историје у Основној школи, а поезијом се бави од младих дана. 

Објавила је књигу поезије Атрибути нежности.
Добитница је и бројних песничких награда.
Живи и ствара у Пожеги.

(2. септембар 2013)
slike pesnika

Силвије Страхимир Крањчевић

silvije-strahimit-kranjcevic
Силвије Страхимир Крањчевић рођен је 17. фебруара 1865. у Сењу где је завршио основну школу и гимназију али због бунтовне природе и сукоба са школским властима одбија да полаже матуру. Заслугом сењског бискупа Јурја Посиловића одлази у Рим у Collegium Germanico - Hungaricum на теолошке студије али их напушта 1884. и враћа се у Хрватску, у Загреб. Пре одласка у Рим, 1883. у Хрватској вили, коју уређује Еуген Кумичић, објављена му је прва песма (Завјет) и дочекан је пророчанским речима: „Тај ће вам бити најбољи хрватски пјесник“! По повратку из Рима објављиване су му приче и песме у многим часописима. 1885. је штампана и прва збирка песама Бугаркиње која је дочекана с наглашеним признањима. Одмах по доласку у Загреб моли власти да му допусте да полаже матуру у сењској гимназији али је одбијен. Захваљујући Штросмајеровим препорукама уписује и завршава учитељски курс у Загребу и одлази да ради у Босну и Херцеговину. То су биле плодне стваралачке године његове пуне песничке зрелости и у последњој деценији XIX века Крањчевић достиже свој зенит и израста у најмаркантнијег песника  хрватског реализма. Моли власти да му одобре службовање у Хрватској али је одбијен због политичке неподобности. 
Пуних осам година (1895 – 1903) је уређивао књижевни часопис Нада који је издавала Земаљска влада Босне и Херцеговине. Формални уредник је био владин саветник Коста Хорман а Крањчевић је био стварни уредник. Имао je завидну слободу и захваљујући њој Нада је окупљала најугледније хрватске књижевнике и постала најважнији часопис хрватске модерне. Поред Наде објављује своја дела и у другим хрватским и босанским часописима: Вијенац, Побратим, Просвијета, Ловор и други. Хајнрих Хајне је био песник којег је посебно поштовао.
Матица хрватска објављује његову другу збирку Изабране песме 1898. Године, 1902. је штампана и његова трећа збирка Трзаји, а 1908. и последња Пјесме. Током 1904. је унапређен у звање професора и постављен за управитеља трговачке школе у Сарајеву. У Хрватском позоришту је 1907. изведена опера Први гријех а текст је написао Крањчевић.1908. је часопис Бехар посветио цео један број 25. годишњици његовог књижевног рада, а пољски професор славистике Тадеус Грабовски је објавио опсежну монографију о његовом стваралаштву.
Током 1894. године су се јавили први симптоми обољења бубрега и стање се погоршавало. Умире у Сарајеву 29.октобра 1908. године. Сахрањен је на сарајевском гробљу Кошево. Сахрани су, поред родбине, присуствовали представници градских и школских власти, цркве, књижевници, између осталих и Антун Густав Матош, и многобројне Сарајлије.
slike pesnika

Стефан Маларме

stefan-malarme
Стефан Маларме рођен је 18. марта 1842. године у Паризу. Био је француски песник, један од оснивача симболизма и најпотпуније је изразио тежње симболизма да потпуно новим песничким језиком стварају чисту поезију, која треба да открије апсолутну стварност ослобођену од вулгарности свакодневног живота. Он је био заговорник тезе да поезија не треба да именује ствари већ да ствара њихову атмосферу, она не треба да казује него да наговештава, не да делује описом и сликом него сугестијом. Овим схватањем песник језику даје главну предност.
За разлику од других симболиста који су своје незадовољсто изражавали боемским животом, Маларме је живео мирним животом професора енглеског језика. Ипак, то му није нимало сметало да поезији посвети свој живот.
Умро је 9. септембра 1898. године у Валвинсу.

Збирке песама:
•Песме (1887)
• Књига (1897)
• Песме и проза (1891)
slike pesnika

Сандра Илић

sandra-ilic

Сандра Илић рођена је 1984. године у Косовској Митровици. Дипломирала је на Филозофском факултету Универзитета у Приштини, катедра за српски језик и књижевност, у Косовској Митровици. Огласила се првог пута у листу ,,Јединство'', 2005. године. Од тога датума, заступљено јој је близу педесет песама у различитим гласилима.

Њена прва збирка песама је насловљена Виду речи садржајно представља синтезу претходно заступљених песама.

О истој магистар српске књижевности Предраг Радоњић каже:

"...како је Сандра Илић песникиња која се изузетно брзо развија и изграђује оригиналан лирски глас који не само да завређује истакнуто место на књижевној сцени Косова и Метохије, где је одавно већ мало свежих и уверљивих поетских новина, већ и у српској књижевности у целини.''

Проф мастер Милосава Ђукић Булатовић наводи: ,,Синтезом архаичног, митског и модерног, давнашње музикалности и „старе и нове“ речи, повезане у магично коло кроз који струји ритам целине, добија се свевременост поетске речи песникиње која ће бити њен печат српској поезији XXI века.''

Док доц др Славица Дејановић истиче да ,,Има суптилног поигравања речима и њиховим смислом, различитих форми, што делује освежавајуће. Поезија је мисаона и осећајна и на њој људи могу да се огреју.''

Са супругом Блажом има двоје деце, Софију и Даницу. Живи и ради као професор српског језика у Косовској Митровици.

(1. септембра 2013)

slike pesnika

Светислав Стефановић

svetislav-stefanovic-biografija-poezija
Светислав Стефановић рођен је 1. новембар 1877. године у Новом Саду. По професији био је лекар, оснивач је Катедре за патологију. Бавио се писањем и био је песник, критичар, преводилац, есејиста и драмски писац. Био је модерниста и авангардиста. У својим есејима и критикама бранио је Дисово песништво, а у међуратном периоду брани модернистичко песништво. Био је пријатељ Лазе Костића, Диса, Тодора Манојловића, Винавера, Црњанског, Дучића...
Стефановић се нашао на листи осуђеника на смрт под бројем 66 у „Саопштењу Војног суда Првог корпуса НОВЈ о осуђеним ратним злочинцима у Београду“, објављеном на првој и другој страни „Политике“ 27. новембра 1944. године. Уз редни број имена у Саопштењу стоји: идеолог фашизма, преводилац Мусолинијеве „Државе“, немачко-недићевски комесар Српске књижевне задруге, Јонићев саветодавац по питањима гоњења задруге књижевника. Члан немачке комисије за клеветање совјетских власти у вези са немачким злочинима у Виници“. Посмртно је искључен из чланства у СКЗ, да би после вишедеценијског заборава био враћен у српску књижевност у контекст и време коме припада.
Стрељан је као непријатељ народа и ратни злочинац у новембру 1944. године,
Поступак за политичку рехабилитацију покренут је 2008. године на основу захтева који је мр Тамара Грујућ упутила Окружном суду у Београду.
Претходно Следеће


Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија - песника из целог света

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта