Биографија
Слободан Ракитић је рођен 30. септембра 1940. године у Власову, крај Рашке. Основну школу завршио је у Рашки, гимназију у Новом Пазару. Од 1960. живи у Београду. Једно време студирао је на Медицинском факултету у Београду. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за југословенску и општу књижевност. Уређивао је књижевне часописе Савременик, Рашка и Књижевна реч. Од 1973. до 2007. године радио је у Задужбини Илије М. Коларца, као уредник катедре за књижевност и језик.
У време једнопартијског система у Југославији Слободан Ракитић је као књижевник био ангажован у борби за поштовање и заштиту људских и грађанских права и слобода, између осталог и у оквиру Одбора за заштиту мисли и слободе изражавања (1985-1989).
Слободан Ракитић је био председник Удружења књижевника Србије од 1994. до 2004. године. Од 26. априла 2005. године до краја живота био је председник Српске књижевне задруге.
У првом вишестраначком сазиву српског парламента после Другог светског рата Слободан Ракитић је био председник тада највеће посланичке групе демократске опозиције - посланичке групе Српског покрета обнове (1991-1992). Затим је изабран за посланика у скупштини Савезне Републике Југославије, где је био председник посланичке групе Демократског покрета Србије (ДЕПОС), 1993 - 1994. На оснивачкој скупштини Саборне народне странке, 1995. године, Слободан Ракитић је изабран за председника. Саборна народна странка деловала је у оквиру блока странака демократске опозиције до демократских промена у октобру 2000. године.
Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао је Слободана Ракитића Орденом Светог Саве II степена 2010. године. Такође, носилац је бројних других и највећих награда за поезију и укупан књижевни и културни допринос.
Објавио је књиге песама: Светлости рукописа (1967, допуњено издање 2009), Рашки напеви (1968), Свет нам није дом (1970, допуњено издање 1979), Земља на језику (1973), Песме о дрвету и о плоду (1978), Жудња за југом (1981), Потомак (1982), Основна земља (1988, допуњено издање 1989. и 1990), Тапије у пламену (1990, друго издање 1991), Душа и спруд (1994, треће, допуњено и преуређено издање 2005), Изабране и нове песме (1998), Земаљске слике и друге песме (1999), Водена слова (2000), Јужна земља (изабране и нове песме, 2000), Песме (2002), Пловидба (изабране и нове песме, 2003), Повратак краља (избор, 2003), Моји тренуци (избор, 2007), Потомак, нови потомак (2007), Пламен и роса (2010); књиге есеја: Од Итаке до привиђења (1985), Облици и значења (1994), Братство по Орфеју (2007); зборнике Поезија романтизма југословенских народа (1978) и Антологија поезије српског романтизма (2011), као и Изабрана дела у пет књига (1994) и Сабране песме (2011-2012).
Књиге поезије Слободана Ракитића објављене су на француском, румунском, чешком и енглеском, а појединачни избори поезије на десетак страних језика.
Слободан Ракитић је умро 1. јануара 2013. године у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу, испраћен великим бројем писаца, пријатеља и поштовалаца.
