Слике младости улазе у собу
драге су ми, све личе на нас
у свитање хладно не дам да оду
од црних дана оне су спас
Са првим капима кише
враћа се туга као незвани гост,
враћа се са ћошка, стара кафана
и драга лица из давних времена.
Пуно смеха, разиграна светла
наша песма лебди као дим
последња нота, и трзај жица
одлазе у ноћ... и ти са њим.
Пусти ме још ноћас, да спавам поред зида
можда ћу тако бити ближа теби
што због прошлости плачем, ја немам стида
плачем, јер будућности немам.
