Осећам да је једини бег
мој једини спас
у сећањима у прошлостима
земљо у крви се гушиш
у сузама патиш.
махнито лупа срце пред крај
нчега сто човек беше
нечега сто Исус рече
„Љуби ближњег свог…“
Ако је Бог све знао
и због нас страдао
зашто не буде како рече?
када је љубав умрла
да ли зна неко?
да ли смо јој дали помен
или смо и ми постали камен.
плането плачи.... ускоро ће крај.
О кишо! Уби ме капима да не гледам више то.
хоћу да очистим дане и године од њих.
и ове јагоде.
посуте шећером и циметом
хоћу да омиришем.
хоћу да загрлим стару тренерку са грбом
и опет се осетим дететом.
Плането плачи…. и ја ћу за тобом.
И ова песма је крик из душе.
доћи ће неки... да покупе ми кости
а ја ћу се смејати, јер чујем
шта причају, туђе присвајају
за моју душу из чашица пију.
доносиће цвеће, палиће свеће
Орхидеје и каранфиле беле
а нико неће знати, да сам отишла
само док не прође ово све.
Одједном зачух таласе Дунава
коначно код куће… осетих
мирис свеже покошене траве
и далеки звук прошлости.
Срећа ипак постоји.
