Облаци су сиви и сунца нема
и очи су твоје сива боја
море је криво кажу, за све.
сећаш се... наше дивље плаже
окупана нага тела
и бисерне капи воде по нама
а ја срећна, разуздана и смела.
Водећи љубав... славили смо крај
јер срећних песника нема.
то је само фарса
у времену без циља
гомила речи траже оправдање
што сунце и месец
губе свој сјај.
зар су потребне речи
после дугих година.
бол се не лечи бежањем
бол се још већим болом лечи.
Воли ме сада, као тог лета
док пред нашим очима
у шапату ветрова
у мирису маслина
нестаје света.
