Величанствена долазиш у телу
(као да никад ниси била душа),
жртвено сијаш у ноћном опелу
на моме телу што те опет куша.
Ал то ниси ти – немаш димензије,
у ћутњи бриди рана Божјег чувства,
ни муња језе што ме целог мије
не пресеца чвор лелујног присуства.
Прошла си кроз све зидове нирване
с рукама белим ко свеже иверје,
глува и нема за суште диване.
Одлазиш лака као дим и перје,
не више тело – већ тиха музика
што проноси дах и мога облика.
