О, песме моје, злато у баштини,
ново је јутро увек скупље од вас
што сте молитве и једини ми спас
од грехова у свагдањој таштини.
Песник се бори у земној прашини
да не изгуби међ људима компас
и трља очи, и лаје као пас,
дајући прилог општој немаштини.
Преоран ходам кроз годишња доба
и плевим дане пишући сонете:
Коме се свиђа – нека исто проба.
Ту један савет не би био штете:
Лепша је роса на зрневљу грозда
него у песми, о, не буди дете!
