твоја самоћа јутрос као моја?
Ослушкујеш ли хук тричавих наших свађа
што се умножавају у грудву смрти?
Из пламена мотрим твоју сенку.
Ја ти се нећу вратити.
Ја ти се нећу враћати онако спокојан
као у дане када је кошава витлала
лишће и тањире
изнад наших глава у студентској мензи.
Обожаваћу те као силу у даљини
што корача у неизвесно.
Одржи се у седеф-јутру,
у лахору чежње,
одржи се на коленима, љубави!
