О љубави дуго нисам певао.
Дотицале су ме којештарије,
ислужене глупости света.
Једном сам храмао кроз жито
и разумео љубав.
Ветар савијао даљину,
а пшеница стризала.
Други сам пут волео жену
коју је издао други.
Намучио сам се да проговори.
Кад се исповедила – нестала.
Сад знам да негде тугује.
Био сам час у њој,
час у себи.
Ти преласци су ме заморили
и отресли као кишу са рукава.
