што мирише ко гробови у цвету,
па ме је стид да живим.
Нада мном мирише у облацима сивим
шума твоја фрушка,
од тамјана кадионица сребрних.
шума твоја фрушка,
од тамјана кадионица сребрних.
И док звезде гаси ветар липа
ја се смрти дивим.
Она ми се чини једина чиста
и поносна судбина мушка.
ја се смрти дивим.
Она ми се чини једина чиста
и поносна судбина мушка.
А икона се блиста.
И ко румене очи,
вино што бела рука точи,
задиру ми у груди дојке беле,
са ранама сред врха нага
Богородице твоје.
И ко румене очи,
вино што бела рука точи,
задиру ми у груди дојке беле,
са ранама сред врха нага
Богородице твоје.
Једине драге пред којом клечим,
јер на њој не могу ни моје
блудне горке очи невеселе
да оставе трага.
јер на њој не могу ни моје
блудне горке очи невеселе
да оставе трага.
