Трепери душа, с њоме сам се срио
На изворима гора завичајних.
У њеној руци пун је кондир био
Сунце... Ја клекох... И докле ме грије
Њен поглед, ја сам жедан сунца пио.
У души зачух слатке мелодије,
И све ми сјајем чудесним заблиста,
Мило и топло, као нигда прије.
Завјеса спаде... И љепота чиста
Указа ми се на своме олтару,
Под сплетовима лаворова листа.
И ја затрептах у срећи и жару.
И видјех гдје се горе уздрхтане
Облаче тихо у дугину шару.
Пуне рубина повише се гране,
И кô да широк један вео сјајни
Покри високе гребене и стране...
У раном добу, када с чежња тајних
Трепери душа, с њоме сам се срио
На изворима гора завичајних.
Од оног часа њезин корак мио
Ја свуда чујем, и све мислим на њу,
И с њом у срцу носим свијет цио...
Ноћу, кад мјесец топи се по грању,
Она ми дође на доксат кô неки
Шум тајни. Мирно, у чудном трептању,
Уза ме сједне, и њен вео меки
Шушти уз моје бокоре доксатне,
Кô сребрн шушањ звијезда далеки'.
Пуна доброте тихе, благодатне,
Пружи ми руку и кô сестра права
Прича ми своје приповјести златне...
Знаш ли звук харфе када подрхтава
Од слатке чежње? Тако дршћем и ја
На сваки глас јој до разданка плава...
1911.
