Ни на какве хероје не мислим, већ пре на
Оне јаче и боље од мене,
Који не чекају ни знака, ни трена
Дуж путева у дане маглене.
Који су навикли, као ја на прасак,
Сваким нервом и мишићем својим,
Који нису фитиљ за динамит,
Но ватра што уз фитиљ пузи, дим.
Сред дрвећа, звери и људи.
На земљи, на путу према небу
Не треба нико да ме води
Све што знам, знам по себи.
С младеначким жаром, као ножем,
Почех да мерим живот и људе:
Претеже онај са тврдим челиком –
Потегни нож! Докажи! Па шта буде!
Никакве пророке, вође који суде,
Ни следбенике бога ватре, не,
Ја тражим оне праве људе
Који су јачи и бољи од мене!
•Превео Дејан Михаиловић
