Млоге реке, млога врела,
Горе, луке, стене голе,
Млоге дворе, млога села;
И опета нигде кута
Дено млађан да се станим,
Да с' немирна манем пута,
Свог живота дан преданим.
Дивни места виде доста,
Дивна беу, ал' не дуго,
Нигде дуго ја не оста,
Јер све тражи нешто друго.
Па тако се лево, десно
По свијету лупам,
Све је уско, све је тесно,
Да л' ћу што да слупам?
Ко зна де ће још истећи
Тај немирни живот мој,
Де ће силна жеља рећи:
Доста море, овде стој!“
Пева путник, па силази
Кроз камење низ планину,
Пут се вину, он упази
Дивне драге и долину.
Гледа путник с стене голе:
„О красоте, о дивоте!
Нос' ме, стазо, доле, доле!“
Закликтао од милоте.
Доле га је стаза снела,
О да дивна овде чуда!
Једна мома стоји бела
Кâно снега млада груда:
„Ој девојко, злато чисто!
Та лепша си него вила,
Лепша него сунце исто;
Би ли, рано, моја била?“
„Ој срећице изненада!
У мога ме ишти ћака,
Тела би те мома млада,
Тела би те ја јунака.“
Путник иште, отац даје,
Ето путу дође крај,
Ал' и моја рука даје,
Драги роде, песму нај!
(1843, 5. дек.)
