To твојих чизама бат ми звони у глави,Који би на мојој земљи да газиш бразде
Неузоране зором кад сва се заплави;
Зар да пустим влати да ми на те базде?
Моји дамари ударају од твојих јаче,
Јер знам сваку стопу долине коју браним.
Твоја ће, не моја мајка, да рида и плаче
Кад ти се пролије крв на путевима страним.
Но, ако твој метак срце моје подере,
У мојој кући свећу палиће за живе,
Моја ће мати знати, за Отаџбину се мре,
Јер од туђина је браних, херој заставе.
Није твоја крв плава – већ црна као ђаво
И шта тражи твој корак испред мог прага?
Имаш ли своје огњиште залуђена главо,
Ил' би хтео да моји ум и снага буду твоја рага?
Е, не дам! Не дам да се машиш мог ичега,
За кап воде, грумен земље везаћу у чвор очи твоје
И кад један од нас падне на врху оног брега,
Гледаћу плавет свог комада неба, ти облак без боје.
Из збирке Ноћу вучјег зова (2020)
