Сипај, снијеже, грувај, буро! –
на прело ће код нас доћи
мој кумашин, чика Ђуро,
дреновина то је сува,
пун је прича ко зец бува.
Чим прозбори, кô да баје,
занијеми чета бројна,
у собу се к нама спусти
с неба дуга седмобојна.
Све утихне, нигдје звука,
заборави Жућа вука.
Нити спаваш, нитʼ си будан,
све оживи што си снио,
повјерујеш све ће доћи
што си икад пожелио.
На Мјесецу небом пловиш
и у капу звијезде ловиш.
Кад сам село оставио,
прогнан брзо, немилице,
једино су са мном пошле
јата бајки, као птице,
у веселом смјелом лијету,
пратиле ме по свијету.
Па и данас, често, ноћу,
кад уздахнем с лаком сјетом,
однекле ти ево кума,
нагиње се над креветом,
насмије се, дугом сине:
„Горе главу, кумашине!“
