slike pesnika

Бранко Ћопић – КОЛИЈЕВКА



branko copic kolijevka
Ај, дани су птице, путнице немирне,
у даљи сањиве
у магле јесење.

Насмијте ми се, године
дјетињске, давне далеке,
некад сам тако, у љетне сутоне меке,
док су клупе живјеле причама
и страх се уз башту шуљао,
у колијевци од јавора-џевера
малога брата љуљао.

Било је досадно да се заврти глава,
изједала ме чама,
ко мливо досадно, густо,
одсвуд је сипала тама.
Сузне сам очи брисао,
вукла ме напоље цика из сокака
у дјечју игру „Омани, вујо, репом“.
Досадна колијевко стара! —
Нијесам знао да љуљам јунака.

Шврљале су године, безбрижне, босоноге,
свртале врбове свирале,
пљускале водама сребреним
и туђе јабуке дирале.
А око љескара кроз које шапуће љето,
пред модрим смијешком даљина,
ја сам гледао брата чобанина.

Бијеле ме цесте у свијет одвукоше
једнога дана.
— Очима за срећом, синко!
И дуго ми је с раскршћа махало дјетињство,
сузно и растужено сред јутра насмијана.
А кад ме поновно поздрави очева кућа стара,
у дане јесење, бакарне, презреле,
свечано примих комад прве погаче бијеле
из руку брата ратара.

Једног прољећа Вуци су упали,
наше лепршаве мајске радости раздерали,
ивањске кријесове погасили
и лиле дјетињске, петровданске,
над палом Домовином погребно завијали.

А у немирно илињско јутро, у блиједе уранке,
замириса погача сузама замијешана,
заплака дјевојка скоро загледана
и цикну пушка одавна чекана —
брата одведоше прве партизанке.

Крунио је јутра бисерна, росна
пред вратима Крупе, у Вигњевића гају,
и о Младену сањао у жежено подне,
а пушка његова вребала је пркосна,
док је у засједи сањао Шолају.

Све је даље ишао од родне планине мајке,
и све му се гласније пушка чула,
а једног дана о камен је звекнула студени
и друга је рука прихватила,
да — ипак није утихнула.

Земљи је клонула крвава глава,
али и даље пушку му чујем
у рукама друга,
док мали брацо, мој понос и туга,
негдје далеко спава.

Сад му је тијесна негдашња колијевка
од јавора-џевера,
нова је мајка загрлила сина,
љуља га, шумори и пјева успаванку
велика колијевка Домовина.

Руке сам положио на прозрачне горе далеке,
на шуме, села и ријеке,
уронио сам срце у ноћних поља тишину
и опет љуљам брата јунака,
њишем колијевку Домовину.

Пролазе дани, мјесеци теку, опојни кратки минути,
а ја успаванку пјевам, заспалог јунака љуљам
с руком на колијевци Домовини,
и нико ме од ње неће отргнути.

Остајем крај ових друмова излоканих
с поплавом дивљих ружа насмијаних,
с тугом зелених нагнутих зова;
туда је прошао брацо
хајдучки, вучки
с дванаест... с тридесет...
с триста другова.

Течем низ тишине љетне, поноћне,
у слијепој помрчини његов се корак чује;
стани, ослушни, срце под грлом стегни,
чујеш ли, потмуло и далеко,
ход чете одјекује.
Кроз ноћне страве, тајне богазе
то чете кришом пролазе.

Милујем шуме пламене, јесење,
зрели сокови сунца по њима пијано теку
и низ долове, низа огњену ријеку
шумно се море злати.
Устани, рањена мати,
из горе, из љуљке Домовине
син ће се на те насмијати.


Можда вас и ово занима

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза