Често се сјетим њега, вјечитог потукача,
за оком угашеним будна му искра тиња,
пролази арапске страже и друмске кесеџије
и чује гдје синџир звечи и плаче сиротиња.
А затим пјесму слушам: барјак се пркосни вије
у сјени конопца, коца и криве димискије.
Видим га: путује сјена испод градскога зида,
а горе, на мрку кољу, гавран се јавља, ено,
и мŷчи мỳком глава старога Вујадина;
замире старачко срце у струну претворено.
А сјутра, над гласом птице, у главу крвавог паше,
јекнуће с гусала ријечи хајдучког харамбаше.
Ево га замрлом гором, нигдје живога гласа,
тишина засједе друмске, напетог ороза сива,
и слути слијепи јатак: цикнуће хајдучка диљка,
пусти ће силнички барјак ледином да заплива.
А ноћу, уз трепет струна, слушаће стаза свака
да гора, сурова мајка, храни свога јунака.
Рођеном земљом-робињом варварско копито тутњи,
и ноћ-поплава буја, и нигдје пруге свјетла,
а старац ипак стоји, диже главу и чека,
неће трајати дуго, чуће се позив пијетла.
Срце шапуће надом, а слутње нису варка,
под глувом тмином клија племе делије Марка.
С тобом на срцу, старче, тешке сам ноћи прошао.
Кроз буре, слијепе, вучарне, над нама завитлане,
ти си ми на лŷку запео пјесму, напету стријелу,
крај нас, у строју, и ти си ломио туђинске бране.
И знам, с дједовском тугом пришла би твоја сјена
да сам остао негдје крај зида окрвављена.
