гледала сам тако,
уз мирис воде у поноћ кад утиша,
пун мјесец заокружен
свјетлошћу васељене
која сјене пружа
преко језерцета
као дио тијела сунчевог отиска;
тек мјесец не сија
до ли само мами...
гледала сам тако
осјетих у дубини утробе ми јецај,
грцај који душа повуче од боли
исконског бола који нуди смирај
послије дрхата који ме доколи…
и узвикнух насумице, не желећи стварно,
како живот чудо је најљепше од свих
других што се земљом појављују и губе
и стварају пометњу ил' рађају стих…
прошетам ја тако ноћу поред воде
гледајући мјесец док лагано зри,
и чујем у нутрини моје ми утробе
трзај као дијете када оживи…
