Проречила, пропевала, проплакала,
у животу беживотном пробокорила,
у беспућима бесаним сневала.
Зашто?
Јесењинова сестра да сам била,
руску реч и душу наследила,
Колајну Ујевићеву носила,
дане туге, дане бола делила.
Мајаковског Љиља Брик да сам,
љубав би ме дивно болела.
Велика тајна Миљковићева била бих
јер, све што прође вечност једна бива.
Са Драинцем – песник, апаш и профет,
све сам могла бити.
Попут Бодлеровог албатроса летети морима,
у мраку бордела пушити опијум, пити абсинт
и бити нечија тиха халуцинација,
(довикује Бехемот).
Убрати париско цвеће зла, крварити песмама.
Десанкина стрепња нежна да сам
помиловање за несхваћене молила бих,
прозборити искрено, ракићевски,
осећајући да све нестаје, осипа се
и тама пада врх заспалих њива.
У ирационално из пустоши јаве,
слутећи Дисову кантилену
у упитаности, модалном речцом:
можда живи - можда спава,
у халуцинацији бих назрела:
њену главу с круном косе и у коси цвет,
док ми венац снова моју главу кружи.
Али док човек пева после рата
ох, дајте мени само још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе,
са песником жеђам мрву белог млека;
јер, данас је умро један Човек
и Мајка му је вриснула.
Док на обалама Суматре
Црњански пева неке нове песме
о црвеним зрнима корала
у туђини, у завичају трешње су румене.
Црвене трешње мога завичаја
пружају ли некоме утеху?
Суматра!
Постоји ли могућност утехе?
Дунав, сив и у маглама
Нови Сад, хотел Војводина, коначно мир.
Црњански!
Нови Сад, једно друго време
погурено лице жене,
сенка се на зиду ломи.
Ех, куда све не бих могла стићи,
глувим ноћима модром планином,
али Давичо опомиње:
нек твоје буде све,
дај мени суноврате.
