Боже, Безимени, је ли кукутка синестезија бола,
зрцало кад напукне?
Боже,
семантика кише
и стрепња у корену Твоје речи,
откуд сад?
Ум да се смрзне.
Кишење и привид твога лика,
дрхтај мокрог цвета
окрзнутог сред празног постојања,
кад клоне дан.
Видиш ли?
Ветрови равницом доносе
издајство речи у невремену,
плаве лептире на ивици ноћи,
на самотној грани времена,
исклијалој после нас.
Окус јаве и немост помрчине.
Данас кад је свет
удаљен неброј мена месечине,
кад сан остаје иза
небожне животне једначине,
последњи лист нека не задрхти.
Врлином
заведена ишчезлом,
кап млечне белине тражим.
Осама,
хоће ли болети осама?
