орошена земља чезне наранџасто сунце.
Кораком срне, очима плахим идеш своме врелу,
носиш срце мелодијом нерођеног слова кô газелу.
Али, данас дубина снова тече као река,
ти би свемиром да бродиш, ал’ ти душа мека
звезданим речима пева о сопственој нади,
гледај очи, види муку просипа се у јатима глади.
Док дан се пропиње у погрешном луку,
задоцнелу реку звука срце слуша, чује муку,
и опет си само ветар или његов тамни хук,
била бих ти песми песма, њена суза и јаук.
Била бих ти песма, верна у самоћи, семе живота,
смели силазак ка земљи, кад слепе птице васиони лете,
дрво видиш, а шуми се надаш, каква нема голгота
у кори суштину тражиш, а знаш: истина се у језгру плете.
Заискри душом, отерај чудовишну тмину,
кад се сутон боји у румено и жива звезда кроти,
смрт смрти нестаће, свеболи ће у версима да мину,
заточеник одбегле среће, песма, ослободиће
кап мастила, обојити речи љубави, зрети у лепоти.
